Живот пише драме

СВЕМИРСКА ПОШТА

Вероватноћа да нас погоди метеорит занемарљиво је мала,
али једну жену из Алабаме снашло је управо то

Последњег дана новембра 1954. године поподневни мир у градићу Силакога прекинуо је изненадни пакет из свемира. Тридесетчетворогодишња Ен Хоџис безбрижно дремала у дневној соби, а над Алабамом је летела ужарена лопта, остављајући за собом црвени одсјај налик дивовској бакљи.
   Био је то метеорит који је неокрњен продро кроз Земљину атмосферу и брзином артиљеријске гранате јуришао ка тлу. У лету се расцепио: део је завршио на оближњој ливади, док је други, тежак безмало четири килограма, погодио кућу Хоџисових. Васионски камен величине грејпфрута пробио је кров, оставио рупу широку шездесетак центиметара, одбио се о велики радио-апарат и пуном силином ударио уснулу Ен право у бок.
   Препаднута жена искочила је из кревета и, чим је угледала пробушену таваницу и прашину по поду, вриснула је помисливши да се урушио димњак и да јој тек прети опасност. Одјурила је у другу собу, у којој је тих дана гостовала њена мајка. Пошто се прашина слегла, схватиле су да су безбедне. У том часу, Ен није имала представу да је прва особа на свету коју је ударио метеорит...
   Прибрала се довољно да позове хитну помоћ. Испред куће су се убрзо, уз полицију и ватрогасце, окупили мештани и новинари, направивши додатну пометњу. Ен је сваког часа очекивала да јој се супруг врати с посла.
   Одвезли су је у болницу, али због бола који је трпела није могла да се смири нити да заспи. Срећом, осим огромне модрице, није задобила озбиљније повреде.

Недуго затим, други комад метеорита нашао је пољопривредник Џулијус Макини. Наизглед неупадљиви камен нашао му се на путу и он га је само шутнуо. Чим је сутрадан чуо вест о метеориту, одмах се сетио камена. Вратио се на ливаду, нашао га и понео кући.
   Док је истраживао и смишљао шта ће, пустио је децу да се њиме играју. Утврдивши да је у питању одломак истог метеорита који је погодио Ен Хоџис, Макини је решио да га прода. Наводно је овако зарадио довољно за нову кућу и аутомобил.
   Госпођа Хоџис није била те среће. Средином прошлог века, у јеку Хладног рата и теорија завера о неидентификованим летећим објектима, њен случај је постао питање државне безбедности. Полиција је запленила комад метеорита који је погодио њену кућу; у истрагу су се укључиле и савезне власти, па је свемирско парче завршило у ваздухопловној бази „Максвел” у Монтгомерију, главном граду Алабаме. Напослетку је процењено да је камен стар четири и по милијарде година.
   Када се истрага окончала, а метеорит више није био у заплени, отпочела је правна битка око власништва над овим ванземаљским благом. Берди Гај, власница куће кроз коју је метеорит пропао, тврдила је да припада њој, јер је доспео на њен посед. Станарка Ен Хоџис није се сложила: пошто ју је ударио, онда је њен!

Једини начин да се Ен домогне камена била је тужба. Случај је разрешен вансудским поравнањем: Хоџисови су платили Гајевима 500 долара (готово 6000 у данашњем новцу) за власништво над каменом.
   Нажалост, док се водио спор, занимање за метеорит знатно је опало, па овај брачни пар више није могао да нађе купца. Ен је на крају уступила свој део метеорита Природњачком музеју Алабаме, где је и данас изложен под називом „Хоџис” – у њену част.
   Доцније је и Макинијев део свемирског камена доспео у Национални природњачки музеј Института „Смитсонијан” у Вашингтону, где се чува дан-данас.
   Ен Хоџис је остала упамћена као жена која је прилегла да одрема, а пробудила се као историјска личност.