За читање и уживање - Дејан Тиаго Станковић

НОСОРОГ МАЈСТОРА ДИРЕРА

У недељу, на празник Пресвете Тројице, лета господњег 1515, двадесете године владавине Мануела, Божјом милошћу краља Португалије, Алгарва и земаља с ове и с оне стране мора од Африке до Арабије, Персије и Индије, по његовој личној замисли и наредби, догодиће се чудо невиђено. Трг између Палате на обали и магацинâ колонијалне робе с друге стране, за ову свечану прилику додатно је испреграђиван и затворен дрвеним таблама, и са стране града и према реци. Око брисаног простора у средишту трга подигнуте су трибине, као што буде за борбу бикова.
   Круна, домаћин несвакидашње приредбе, позвала је сијасет званица. Ту су се окупили дворјани, и мушко и женско, сва лисабонска властела, чак су и децу довели, капетани и морепловци, научници, астрономи, страни трговци у посети граду, свештеници и калуђери. На тераси дворца седела је краљица, Дона Марија, са свитом, а с њене десне стране калуђер, окружен ађутантима и пажевима, те најближим црквеним и државним великодостојницима. На прозорима околних кућа, по стрехама и зидовима, чак и по гранама дрвећа, висили су они без позивница, жељни представе.
   У арену је ступио Ганда. Крупну звер на ланцу везаном око задње леве ноге водио је чувар по имену Осем, жгољав Индус обучен као махараџа, с турбаном и широким гаћама. Пут их је водио кроз лавиринт завеса постављен да би им заклонили видик – страховало се да разгаламљена светина по трибинама не разјари звер. Ганда, међутим, није марио. Ходао је споро, незаинтересовано, у пролазу застајући да чупка травке. Овде једино њему није било досадно.
   Људи су већ тешко могли да изненаде Ганду. Дивљину није памтио. Рођен је у Индији и од телета је живео у зверињаку гуџаратског султана Музафера. Када је пре мало више од године дана амбасада краља Мануела походила дворе у Ахмадабаду и обасула султана поклонима, овај је заузврат португалском владару и његовој породици послао бодеж опточен рубинима, персијске и кинеске тканине, сребро, злато и емајл. Шефу преговарачке мисије, гувернеру Албукерку, немајући бољу замисао, подарио је Ганду, носорога из своје менажерије.

Албукерк се носорогу обрадовао, али ни на тренутак није помислио да смрдљивог полубивола-полуслона задржи за себе. У њему је видео тек начин да се домогне још веће милости краља Мануела – додуше, њему и до тада наклоњеног, али по природи ћудљивог послодавца и господара.
   Зато је Ганду утрапио неком злосрећном капетану који је у то време кретао из Бомбаја за Лисабон, наредивши му да на њега пази као на очи у глави, да га храни сеном и куваним пиринчем. Тако је наложио, па је на случај заборавио. Имао је паметнија посла по Индији да се њима бакће.
   Шест месеци је требало броду да оплови Африку. Све то време капетан је за животињу стрепео више него за било шта друго. На срећу, Ганда се показао отпорним: у Лисабон је стигао у најбољем здрављу.
   Мудро је учинио Албукерк. Поклон је био прави погодак. Краљ Мануел волео је да има све што нико други нема, све што је другачије и несвакидашње. А волео је и животиње. И други су краљеви, његови савременици, имали менажерије – то је у то доба било у моди – али нико као он.
   У дворишту Палате на обали држао је медведе, газеле, антилопе, лавове, леопарде, увежбане гепарде, бодљикаву прасад, камиле и нојеве. Поседовао је јата афричких птица, шарених и распеваних, у кавезима или по вртовима, поткресаних крила. Имао је и омање крдо слонова. Њих је највише волео. Заиста су га веселили. Носорог је, због необичности, чим је стигао у лисабонско краљевско домаћинство, постао круна менажерије.
   Учени људи досетили су се да антички извори, тачније Плиније Старији, наводе да је носорог снажнији и опаснији и од самог слона, чији је иначе крвни непријатељ. Краљу је објашњено да ни тигар ни лав слону не могу ништа, али да носорог, кад угледа слона, насрне одоздо и распори му меки трбух, једино рањиво место на телу. Зато носорог ваздан и оштри рог о тврд камен. Речено му је да од времена римских царева нико до њега у Европи није имао риноцеронта. Сама помисао на поређење с царем Помпејем, иако је реч о паганину, испуњавала је Дон Мануела задовољством.

Носорог и Осем смештени су на спокојном месту, у посебној кући са обором, у дворишту Палате на обали, далеко од слонова који су боравили у шталама дворца Естаус, с друге стране града, тамо где је доцније, док није изгорела, била инквизиција, а сада је Народно позориште.
   Кад год би у шетњи својој свити придружио носорога, краљ би га водио напред, на челу поворке, далеко испред слонова који су, увек у паровима, ходали на репу и забављали народ. У почетку, краљ је неколико пута јахао на коњу уз Ганду, али убрзо се вратио старим навикама. Највише је волео да узјаши слона, па да на његовим леђима иде улицом и да се смеје кад животиња из појила за коње сурлом усркне воду и њоме испрска народ.
   Себи је задао да смисли како да од носорога, заиста досадног створа, направи занимљивост, да свет види и ужива. На крају је замислио да приреди борбу, попут оних из антике, из Колосеума, о којима је толико слушао, и да у арени супротстави два дебелокошца, те да провери тачност римских извора.
   Мало касније доведен је и слон. У ствари, не слон, већ слонче, јер за ову битку је, ко зна зашто, изабран најмлађи од свих из краљевог крда, младунче које је, да би довде дошло, морало да прође кроз град, да се пробије кроз улице пуне света. На леђима му је седео Индус с турбаном и бичем, ногама му стискао врат и понеким узвиком му враћао мир и самопоуздање које је сирота животиња великом брзином губила од галаме и гужве.
   Када је уведен у ограђену арену, жамор у гледалишту је на тренутак замро. Пошто је слон извео неколико трикова да забави публику, клекао и поклонио се краљу, па затим и краљици, али њој са цветом у сурли. Пошто се смех смирио, на краљев знак подигнута је завеса иза које се крио носорог, немајући појма шта му се спрема. Погледи две изненађене животиње срели су се, а публика је гракнула. Очекивало се да ће потећи крв.

Слон се узврпољио, узвртео, цупкао у месту, трчкарао овамо-онамо. Индус на леђима једва га је обуздавао да се не пропне или не крене куд не би смео. Носорог је испрва неко време стајао и шкиљио крмељивим очима, деловало је као да размишља да ли да се замајава са слончетом или не. Коју, на крају, има вајду од тога?
   Онда се ипак, не скидајући поглед с противника, полагано упутио ка њему. Слон се трзао и поскакивао, шеткао се и вртео око себе док носорог није стао и затрупкао задњим ногама и, попут разјареног бика, закопао предњим копитама по прашини. Изненада се обрушио у напад.
   Слон се дао у бекство, утом се, сатеран у угао, пропео, збацио гонича са себе и челом ударио у зид и решетке пред собом. Пробио их је као да су од прућа, а не од као подлактица дебелих гвоздених шипки, и нестао кроз рупу.
   Док је слон безглаво јурцао улицама према сигурности штале и рушио све непокретно и разјуривао све живо што му се нашло на путу, с ове стране ограде, сам на бојном пољу стајао је велики Ганда, обасут цвећем и овацијама. Обигравао је око рупе у зиду, чекао да се сурлаш врати, а кад је видео да ништа из ње неће искочити, вратио се ка делу арене где је трава свежија и укуснија и наставио да пасе. И то би било све. Шта је од трикова умео да изведе, извео је.
   Иако му је с почетка био веома занимљив, пре свега као реткост, није дуго требало да краљу спласне почетно одушевљење новом играчком. Ничега занимљивог није било у тромој грдосији која јесте чудна и јединствена, али не зна ништа друго до да пасе, прежива и репом растерује мушице и балегу. То је досадна животиња: ни папагај, ни слон, ни мајмун да изводи бесне глисте. Краљеве посете зверињаку убрзо су се, на велико Осемово задовољство, проредиле.

Баш у то време, Португалији су затребале услуге Ватикана око неких политичких питања, нерешених међународних спорова и повластица, нека од оних питања која се с неверницима решавају мачем, а међу хришћанима посредовањем Свете столице. Дон Мануел је већ имао искуства с папом Лавом Х – у доба крунисања на поклон му је дао белог слона по имену Хано, који ће Светом оцу постати љубимац и маскота.
   Краљ је овога пута био искуснији, па самим тим и шкртији с поклонима послатим уз молбу да одобровоље папу. Када би се сребро које је послао извагало и када би му се додала вредност бибера, цимета, каранфилића, ђумбира и мускатног ораха, у поређењу с претходном, то је била скромна пошиљка. Разлику у вредности надокнадио је носорогом.
   Неких пола године по доласку у Лисабон, Ганда и Осем поново су ходали ка луци. Вођен на ланцу, носорог се кретао кротко, али када је дошао до моста за приступ једрењаку, узјогунио се и стао. Није било силе која ће га померити. И тако до мрака. И тако сутрадан – ни да мрдне.
   Када су краља обавестили да галије чекају само на носорога да крену за Италију, он је наредио да му се доведе Осем. У разговору преко тумача, који је остао запамћен, али не и забележен од речи до речи, краљ је љубазно и сасвим уверљиво саопштио индијском гоничу дивље марве да ће наредити да га скрате за главу ако овај још истог дана не утера Ганду на брод.
   Осем није одговорио – ту и нема шта да се одговори нити ико одговор очекује. Покуњен, вратио се до луке, право до на земљу изваљеног носорога, пришао му, сео му на бок и почео нешто да му шапуће у огромно уво, да га чешка, моли и убеђује на њиховом ником другом разумљивом језику. Мало потом, животиња се тромо дигла на ноге и тешким кораком прешла преко моста што је водио на брод.

Неколико дана касније, амбасада на путу за Рим пристала је у Марсељу, где је Франсоа, краљ Француске, с народом славио победу над Швајцарцима. Пре но што су наставили пут, Ганда је искрцан, проведен кроз варош и приказан краљу као највеће чудо.
   Већ ујутру, близу лигуријске обале, ухватило их је невреме. Носорог, до тада миран, уплашио се од грмљавине и узбудио. Боље рећи – подивљао је. Ни Осем није био у стању да га смири. Да није покидао и почупао ланце и трчањем по палуби померио баласт, брод би вероватно пребродио олују. Овако је отишао на дно све са дебелом животињом.
   На коју десетину километара од места бродолома, на жалу је данима касније нађено тело до тада невиђене животиње. Полураспаднуто и са од таласа и хриди изгребаним оклопом и начетом кожом. Запослени су најбољи хирурзи и инбалсаматори да га мртвог начине као да је жив. Напунили су га сламом, ставили на дрвено постоље, па су га изобличеног пронели кроз Рим. Није одушевио ни папу ни народ.
   Да ли је море избацило Осемово тело живо или мртво, или су га појеле рибе, не знамо.
   Али, у то доба, у сребром богатом немачком граду Нирнбергу живео је прослављени мајстор, сликар и гравер по имену Албрехт Дирер. Надалеко чувен беше тај уметник. Шта он наслика, буде слика и прилика онога што је Бог створио. На зверки свака длака на свом месту; зец као прави, само што не скочи; ноћна птица само што не закликће; на раширеном крилу златовране шарени се перје и тачно се распознаје свака разнобојна нит што чини перце. Све је као живо, само што се не помери и огласи.

У размаку од свега неколико недеља, мајстору Диреру су стигла два веома слична писма, оба из Лисабона, оба о чудној звери у поседу краља Мануела. Писали су их људи што су имали прилике да својим очима виде и бештију и двобој.
   Уз једно је стигла и скица – груба, недоречена, цртана на брзину, на колену, руком некога недовољно вештог да о дебелој звери на хартији остави траг веран стварности. По њој, rinoceront наликује једнорогу огрнутом коњским оклопом спремном да га узјаше добар витез и поведе у бој.
   Лако је прочитати причу и илустровати је – и Богородица и вештица и Ева јесу само жене, само што Марија на глави носи круну, чаробница је гола у тамној шуми, док је прамајка срамоту покрила листом. Ако знаш да нацрташ човека, све је лако: ставиш му трнов венац и добијеш Исуса; обучеш му оклоп и имаш витеза. Насликаш ли дете из комшилука, па му додаш гушчија крила, ето ти анђела; окитиш ли га ореолом, ето поново Исуса, овога пута у улози чеда.
   Није лако ни речима описати слику, а тек је тешко с мало речи и невешто направљене скице нацртати живу животињу звану rinoceront, за коју знаш само оно што си прочитао. Да је боје пегаве корњаче, да је велика као слон, једино што су јој ноге краће, па је готово нерањива, да је покривена крљушти, па јој ни копље ни мач не могу наудити.
   Мајстор је данима замишљао детаље којих није било на сведеном цртежу очевидаца. Цртао је шавове оклопа, домишљао површину његових плоча, израслине, боре и чекиње. Ту је гравуру вероватно свако некада видео. По њој су генерације замишљале риноцеронта. А на њој и јесте и није носорог.

Звер на слици сатканој од, у чипку испреплетаних, линија наликује митолошком бић у, као да није од крви и меса, као да јој је оклопе правила рука кујунџијина, а не Господња.
   Даровит је био Дирер – веровало се, најдаровитији од свих – и то се види иако му је носорог испао и самурај и дебелокожац, иако има понеки рог и бодљу вишка, иако носи панцир-крљушт где јој није место.
   Све то није битно. Ми се по погледу препознајемо. А онај ко је видео индијског носорога, а данас их је мало на свету, препознаће тупав поглед сићушних, крмељивих очију и не може да се не запита како га је Дирер тако тачно осликао, а да их никада није видео.