За читање и уживање - Радивој Станивук

КАЈСИЈЕ

Једне вреле јулске вечери, жена однекуд донесе кајсије остатке њеног скромног ручка. Чим угледах те недозреле, румене кајсије како сјаје из отворене најлонске кесе на столу, нешто болно кврцну у моме мозгу, као звучни компјутерски сигнал за грешку приликом куцања, у души се упали нека црвена лампица сећања, и наједном, у тим прозрачним и јасним визијама из неког другог света, далеко од ове тужне земље мога бивствовања, угледах мог оца, високог и младог, у тамноплавој униформи Добровољног ватрогасног друштва мога села.

Иде, и држи ме за ручицу ја сам мали иде у машинску радионицу коју су скоро сви скраћено називали Машинска, мада она није била само једна радионица него читав један полигон са широким и дугим просторијама и хангарима за оправку трактора и комбајна. Каткада је полуприватно служила и као аутомеханичарска радња у којој су мајстори и радници оправљали сопствене аутомобиле.

Улази мој отац у ту Машинску, по некаквом макадамском путу, и води ме за ручицу; ја сам мали, тек четворогодишњак, у црвеном џемперићу на штрафте, лица радозналог и некако неприродно озбиљног, скоро изгубљеног. Отац ме придржава да се још више не изгубим, да случајно не скренем и не одлутам негде испод каквог трактора на оправци, у неку од радионица или у неки од хангара са комбајнима.

Тамо, у Машинској, на широком земљаном платоу у центришту радног круга, тамо расту кајсије, као изникле из ничега. Витка дрвета лепршају на ветру, с крошњама погнутим од румених плодова. Тамо идем, мада ме отац вуче на другу страну; ка дрвету, узбуђено, куца моје срце. Он нешто неразумљиво, али благо и несигурно, прети, па мрмља, као: то је забрањено, није то за малу децу, а ја одговарам противпитањем: како то да сва мала деца једу кајсије, одатле или однекуд другде, а ја, који их видим по први пут на правом дрвету, ја их, ето, уопште нисам пробао; како кајсије могу бити добре за ту децу, а за мене, ето, не могу.

Отац ме гледа, зачуђено, не знајући ни шта да слаже ни шта да одговори, врло лоше прикривајући нашу неимаштину које уопште нисам био свестан, али сам негде дубоко у себи болно наслућивао да то, са кајсијама и осталим, није баш у најбољем реду и да некакве нелогичности ту свакако постоје. Ако ту, у природи (односно у ономе што је остало од природе) стоји дрво, а дрво је, свакако, ничије, онда и ја имам право на његове плодове!

И тако ја мог високог оца одвукох право под дрво. Тамо, у висинама, светлуцале су недозреле кајсије, руменожутим и зеленим сјајем. Отац као од шале дохвати једну грану и изабра са ње оне најруменије и најмекше, за мене (а успут је и он почео да их једе).

Држим у рукама једну: полутврда, полумека, црвени се и румени и жути; мале, румене тачкице, као поре на кожи, избијају јој, тамо, где се опна жути: и неколико тамних мрља, као од леда који је тог лета нападао или од неспретног и грубог додира људских руку.

Дам тати и он ми је отвори, пошто сам претходно безуспешно покушавао да то сам урадим. Са једне половине кајсије запахнуо ме је лагани и светли мирис њеног жућкастог, воћног ткива. Била је мало слатка, мало киселкаста, мирисала је на све моје рано детињство и на нешто неодређено и светло, што удара на сва чула и клик-клакће у мозгу, пали црвену лампицу сећања... Њено је месо било благо, а кожа нежна, а из хангара је допирао неки јаки, уљани мирис мазива и средстава за чишћење алата.

– Значи, то је та кајсија – рекох сам себи у брк, који тад нисам имао – то је то наше воће.

Тата се однекуд досетио да смо ми, у ствари, кренули у Машинску не да беремо кајсије него да се окупамо, под правим правцатим тушем који је за аутомеханичаре инсталиран у једној дрвеној кабини, налик огромном бурету; оставио је то ничије, дивље дрво да слободно трепти на ветру, под сунцем, а ја сам га пратио, без противљења. Имало је то својих разлога: никада до тада нисам видео прави туш, а у то време, раних педесетих, читаво село је брујало „туш, туш, туш”, а ја никако да га видим.

Био сам чуо за корито (тамо смо се купали), био сам већ чуо за лавор (тамо смо прали ноге, увече, пред спавање, јер то је био део васпитања), али да постоји и некакав туш – е, у то ми је већ било тешко да поверујем. У најбољем случају, лети (баш као тога лета), тата је за купање користио једно буре са славином, које је попео високо у дворишту. То је нама био једини летњи туш.

Шта је значило то „туш”, ја нисам знао, изузев да из њега цури вода, баш као са чесме, из славине или из нашег великог летњег бурета, уздигнутог у дворишту крај куће.

Тамо, у кабини, тата је скинуо прво тамноплаву униформу Добровољног ватрогасног друштва, па мајицу, па панталоне. Онда сам и ја. Тата је одврнуо славину, и одозгоре, из високог лименог круга почела је прво да капље вода, а потом да прска, чинило ми се, на све стране. Однекуд, испод врата и кроз прозорчиће на њима, из даљине је допирао благи и топли ветар.

– Тата, зашто ово толико прска, на све стране? Мора да је покварено, зваћемо неког мајстора или аутомеханичаре што раде напољу; можда они нешто знају о томе.

– То је туш, нова машина, прави правцати туш, и он мора да цури на све стране, да се лакше опереш по сваком делу тела.

– Значи, то је тај чувени туш – помислих у себи. – Па и није неко чудо од машине, морам признати. Уз то, буре има и ту предност што под њим осећам и природну топлину сунца и ветар.

Ипак је добро; осећам како се читав низ капљица распрскава низ тело; отац ми утрљава шампон у косу и показује како да је боље проперем, низ отворе испод врата пирка онај благи летњи ветар, и отац и ја, видим то сад јасно, сличимо на оно дрво кајсије у дворишту; нека лакоћа и мекота воде обгрљују ми сићушно тело, као да смо слободни, заувек слободни, и неспутани ничим.

Видим: велики је изум туш, добар је тај туш, зато сви понављају: „туш, туш, туш”; видим: велико је и снажно тело човеково, и ја ћу бити велик и снажан; видим: слатке су и киселкасте кајсије ранога детињства.