За читање и уживање - Миша Лукић

ЗАЗИДАНИ ПРОЗОРИ

Неке приче из историје не остану са вама зато што су велике. Остану зато што вас натерају да застанете и запитате се да ли је могуће да су се заиста догодиле. Пре неког времена наишао сам на једну такву.

У Енглеској је 1696. године за владавине Вилијама Трећег уведен порез на прозоре.

Да, добро сте прочитали... На прозоре.

Државној каси је недостајало новца за предстојећи рат с Француском, а власт је очајнички тражила нове изворе прихода. Тада је некоме пала на памет необична идеја. Ако већ не можемо поуздано да измеримо колико је неко богат, можемо да пребројимо колико прозора има на кући. Логика је била једноставна. Што више прозора имате, већи порез плаћате.

Када то данас чујемо, звучи као анегдота за друштво за кафанским столом. Једна од оних прича које најпре измаме осмех, а онда питање како је икоме могло да падне на памет нешто тако апсурдно.

Али оно што ме је задржало код те приче није био порез. Била је реакција људи.
Уместо да се прво упитају да ли је ово нормално, почели су да зазидавају прозоре. Циглу по циглу затварали су отворе кроз које су до тада улазили светлост, ваздух и поглед на свет.

Када данас шетате неким старим британским градовима, још увек можете да видите трагове тог времена. На фасадама стоје обриси некадашњих прозора који су зазидани. Као неми сведоци једне лудости која је трајала много дуже него што је ико могао да претпостави.

Дуго сам размишљао о тим зградама. Не о порезу. О људима. О породицама које су једног дана погледале кроз прозор, а већ следећег га претвориле у зид.

Покушавао сам да замислим тај тренутак. Да ли су се бунили? Да ли су негодовали? Да ли су говорили да је то привремено? Или су једноставно слегнули раменима, прилагодили се и наставили даље са животом?

Очигледно, ово последње.

Уосталом, тако се већина ствари и догађа. Не долазе велике промене уз фанфаре. Долазе тихо. Прво се помери једна граница. Па друга. На прву се навикнемо. На другу још брже. И тако мало по мало, све док оно што је некада изгледало незамисливо не почне да изгледа сасвим нормално.

Најтужнији део целе приче је што порез на прозоре није трајао неколико година. Трајао је више од једног и по века, тачније 156 година. Укинула га је краљица Викторија 1851. године.

Застаните на тренутак над том чињеницом!

Довољно дуго да се роде и умру генерације људи које никада нису виделе другачију стварност. Довољно дуго да оно што је некада било апсурд постане свакодневица. Довољно дуго да људи престану да постављају питања. А када људи престану да постављају питања, апсурд престаје да изгледа као апсурд.

Ако сте стигли довде, вероватно сте већ схватили да ова прича уопште није о прозорима. А још мање о порезима. Она је о нечему много дубљем.

О људској способности да се навикне.

Навика је једна од наших највећих снага и једна од наших највећих слабости. Захваљујући тој способности преживели смо ратове, кризе, катастрофе и губитке. Али управо због те исте способности понекад прихватимо ствари које никада нису смеле постати нормалне.

Увек постоји неко објашњење зашто би требало пристати на мало мање светлости. Увек постоји разлог зашто баш сада није тренутак за питања. Увек постоји аргумент да се нешто прихвати зарад неког већег циља. И готово увек све почиње малим кораком. Никада одмах зазидавањем свих прозора. Само једним прозором. Па онда другим... И тако редом, док се не навикнемо да живимо без светлости, ваздуха и погледа на нешто другачију стварност.

Можда је зато највећа одговорност сваког слободног човека да повремено застане, погледа око себе и постави једноставно питање.

Шта сам прихватио као нормално само зато што траје довољно дуго?

То питање нема везе са политиком. Нема везе са идеологијом. Нема везе чак ни са историјом. Има везе са способношћу да разликујемо оно што је нормално од онога на шта смо се само навикли. Са способношћу да приметимо тренутак када навикавање почне да замењује размишљање.

А можда је управо то најважнија лекција ове старе приче из Енглеске.

Није проблем када неко покуша да нам опорезује прозор. Проблем настаје када поверујемо да је то нормално.

Још већи проблем настаје кад се навикнемо да живимо у мраку.

Јер оно што је једном зазидано може поново да се отвори.

Само ако још верујемо да иза зида постоји светлост.