Иза кулиса Топличког устанка

ХРАБРО СРЦЕ ПОЉСКЕ ПЛЕМКИЊЕ

Како је Јелена Лорет сашила заставу слободе и преживела стрељачки вод у Топличком устанку

Када се у зиму 1917. године поробљена Србија нашла под најсуровијом окупацијом, у јуначкој Топлици букнуо је једини устанак у читавој окупираној Европи током Првог светског рата. Историја је запамтила имена војвода Косте Војиновића и Косте Пећанца, но на маргинама овог епског пркоса остало је записано једно и страно име – Јелена Лорет. Била је то пољска племкиња која је, вођена чистом човечношћу и љубављу према новој домовини, постала једна од највећих а данас заборављених хероина наше прошлости.

Рођена као Хелена де Бјелвскис у богатој и угледној пољској племићкој породици у Лавову (у тадашњој Аустроугарској), млада племкиња није ни слутила да ће јој судбина бити трајно уткана у повест српског отпора. Животни пут јој се мења када се удала за Евгенија Лорета, грађевинског инжењера француско-пољског порекла.
   Пар се доселио у Србију непосредно пре избијања Првог светског рата јер је Евгеније добио кључни државни посао – пројектовање и трасирање железничке пруге од Ниша до Прокупља.
   Живећи међу мештанима, Евгеније прима српско држављанство, а породица Лорет се потпуно уклапа, те искрено заволи топлички крај.

Тајни штаб и слободa

Када је рат почео, а Топлицу притисла сурова окупација, Лоретови нису побегли. Под маском угледне странкиње, Јелена је покренула опасну и сложену илегалну мрежу. Користећи свој посебан положај у друштву, почела је да прикупља податке о кретању бугарских трупа. Ове строго поверљиве вести преносила је преко прерушених курира на планине Радан и Јастребац, право у руке комитских одреда. Њен дом у Прокупљу претворио се у тајну кројачку радионицу слободе. Поред обавештајног рада, Јелена је у својој кући кројила и шила униформе за устаничке вође и борце који су се скривали по шумама, припремајући општенародни бунт.

Када је у фебруару 1917. године пукла устаничка пушка и Прокупље било ослобођено, рођена је привремена слободна територија – једина у поробљеној Европи. Народу и војсци био је потребан симбол под којим ће марширати. Тај узвишени задатак преузела је управо Јелена Лорет. Својим рукама сашила је и извезла прву званичну устаничку заставу. На српској тробојци, са једне стране је прецизно извезла српски грб – двоглавог белог орла са оцилима, док је на полеђини златним концем стајала страшна и пркосна заклетва комита: „Слобода или смрт”. Ова светиња је лично предата устаничким вођама, пре свега војводи Кости Војиновићу, и поносно је ношена на челу чета током кратких, али славних дана топличке слободе.

Преки суд и спас у задњи час

У марту 1917. године уследила је силовита и крвава аустроугарска и бугарска контраофанзива. Током мучних борби и повлачења кроз планинске врлети, застави се изгубио сваки траг – претпоставља се да су је устаници спалили како не би пала у руке непријатељу као ратни трофеј. Данас се сећање на овај чин чува кроз историјске поставке у Народном музеју Топлице у Прокупљу.

Након суровог гушења устанка, бугарске окупационе власти улазе у траг предводницима. Јелена је ухапшена и изведена пред бугарски преки војни суд у самом Прокупљу, под тешком оптужбом за велеиздају и помагање комитама. Пресуда је била брза и немилосрдна – смрт стрељањем. Док је чекала извршење казне, настала је права трка са временом. Њена породица и преостали верни пријатељи успели су да покрену хитне дипломатске канале преко Ниша. Због њеног страног порекла, угледа и притиска, у последњем тренутку стигло је наређење о помиловању. Смртна казна преиначена је у затворску, чиме је за длаку избегла стрељачки вод.

Јелена Лорет је преживела ратне страхоте, а свој читав животни век и старост провела је управо у Топлици, где је међу народом остала упамћена и дубоко поштована као „Пољакиња хероина”. Ипак, званична историја ју је заборавила, па данас ова храбра жена нема своју улицу чак ни у Прокупљу.

Овај текст је скромни покушај да јој се макар мало одужимо.