Живот пише драме

ТРИ МИНУТА ЗА ПСА

Када је у шестој години оболео од дечје парализе, изгледи да преживи били су слаби. Ипак, родитељи су му говорили да може да постигне све што жели, а он им је веровао.

Док се играо у дворишту са својим другарима, Пол је одједном осетио како га обузима врелина. Није га то много забринуло, пошто је лето 1952. године било необично топло чак и за врели Тексас. Али, како га је све више обузимала слабост, решио је да уђе у кућу. Мајка га је погледала и, као и сваки родитељ тада, успаничила се. „Боже, молим те – не узимај моје дете”, изустила је, гледајући његово грозничаво лице. Знала је. Полу тада није било јасно зашто је то рекла, међутим, убрзо је открио.
   Због стихијског ширења полиовируса, који изазива дечју парализу, биоскопи, базени и барови били су затворени, а богослужења отказана. Док је епидемија беснела, односећи стотине дечјих живота и остављајући оболеле са тешким последицама – парализом или менингитисом – сваки родитељ се молио да болест заобиђе његов дом. Нажалост, породица Александер није имала ту срећу.
   Пол је тај дан провео у кревету. Како су сати пролазили, био је све слабији и у једном тренутку више није могао ни да се усправи. Сутрадан није могао да помера руке и шаке, а до краја недеље имао је потешкоћа и са дисањем и гутањем. Када су га одвели у болницу, није могао самостално да се креће нити да дише. Лекари су извшили хитан захват како би му ослободили дисајне путеве, а потом су га сместили у „гвоздена плућа” – машину која променом притиска помаже човеку да дише. Личила је на металну подморницу са окнима и отворима. Када би пацијент легао унутра, вирила би му само глава.
   За свега неколико дана Пол је од дечака који је јурио за лоптом постао заточеник ове гвожђурије. Сместили су га у велику болничку собу где је било пуно деце у истом стању. Дан за даном, гледао је како умиру, једно по једно. Лекари су говорили да му је стање веома озбиљно и да су изгледи да преживи мали. У болници је провео осамнаест месеци, а родитељи су га посећивали сваког дана.
   Није било много помака – остао је парализован од врата наниже. Како се ближио Божић, а стање му се стабилизовало, родитељи су решили да га одведу кући. Унајмили су камион и генератор и превезли га у гвозденим плућима. Испунило се оно што је прижељкивао откад је стигао у болницу.

Тада су почела да се дешавају права чуда. Госпођа Саливан, његова физиотерапеуткиња, упорно је с њим радила вежбе дисања. Страховао је сваки пут када би му искључила гвоздена плућа јер би се десило да поплави и некад и изгуби свест. Ипак, није одустајао. Убрзо је госпођа Саливан открила његову слабу тачку – обожавао је псе. Пошто је узгајала боксере, обећала му је штене ако успе да три минута дише без помоћи машине. Помислио је да нема шансе да то изведе, али је ипак прихватио изазов. Да би дисао без њих, морао је да се потруди, да пажљиво мисли на сваки удах. Свакодневно су вежбали са штоперицом. После годину дана добио је куцу и дао јој име Џинџер.



   Савладао је глософарингеално, такозвано жабље дисање. Гутао је ваздух и потискивао га у плућа. Редовно је вежбао и молио је госпођу Саливан да га не пожурује, да види колико дуго може да издржи тако. Успевао је да дише сам и по пола сата. Онда му је она рекла да ће га извести напоље ако буде самостално дисао један сат. Тако му је померала границе, а он је прихватао борбу. С временом је научио да самостално дише и по неколико сати. Када је увидео да без машине може да седи у колицима готово читав дан, осетио се незаустављивим.
Средњу школу завршио је у двадесет првој години, а да није похађао наставу. Пошто је одувек желео да иде на факултет, био је решен да начини и тај корак. Две године убеђивао је управу факултета да га прими, а онда је коначно уписао економију на Јужном методистичком универзитету у Даласу, најближем факултету. А онда су му стремљења расла, па се пребацио на права, на Универзитету у Тексасу у Остину. Са гвозденим плућима уселио се у студентски дом. Спријатељио се са неколико колега и постао члан братства. Недуго потом се са својим другарима преселио у стан. Неговатељи,  које је називао својим рукама и ногама, и нови другари старали су се о њему наредне две године.
   Након што је положио правосудни испит вратио се у родни Форт Ворт и отворио адвокатску канцеларију. Окачио је знак на кућу, дао оглас у новинама и у року од две године имао је толико посла да се обогатио. У канцеларији је држао гвоздена плућа, а са клијентима се шалио да је то његов соларијум. Одлазио би на посао сваког дана. У суду је користио помагало помоћу ког је стајао и сатима је водио правне битке за своје клијенте. Изградио је успешну каријеру. Путовао је по Америци и испунио себи жељу да оде у Мексико. Свуда би му преносили гвоздена плућа, у која би легао тек увече.
   Заљубио се и верио. У слободно време је сликао, а написао је и књигу о свом животу. Да би писао, користио је очев изум – штап на који је причвршћена оловка – којим је управљао устима и тако куцао по тастатури. Осам година бележио је сваки детаљ своје борбе. Имао је бројне обожаваоце на „Тик току”, где је то и делио.

Када би га питали да ли је огорчен што живот проводи уз машину која га одржава у животу, говорио је да никада није размишљао о томе да ли је судбина била фер према њему. Дечја парализа веома је тешко обољење и ако се не бориш свом снагом, поразиће те. Знао је да мора да се ухвати у коштац са свим изазовима и водио се тиме да се по буђењу запита шта може тог дана да постигне, који циљ да оствари. Непрестано је размишљао о сопственој сврси.
   Иако су многи сматрали да такав живот није вредан живљења, он би говорио да не живи у гвозденим плућима, већ изван њих, у својим мислима и срцу. За машину, коју је звао „стари гвоздени коњ”, говорио је да је део њега самог. Иако су је осмислили још двадесетих година прошлог века и постојале су многе напредније справе, најрадије се ослањао на њих.
   Највећу снагу давали су му мајка, отац и вера у Бога. Сматрао је да је имао најбоље родитеље на свету, да је њихова љубав била безгранична. Иако му је стална нега била неопходна, то га није заустављало да постигне шта жели. Родитељи су веровали да он то може, па је и он веровао у себе. Када га питају како је могуће да није преминуо те 1952. године, умео је у шали да каже да му је Бог поручио: „Поле, ниси спреман за мене, а ни ја за тебе. Приони на посао!”
   Мада је у раном детињству преживео једну смртоносну епидемију, није могао ни да наслути да ће га седам деценија касније сустићи друга. Јануара 2024. године оболео је од коронавируса. У марту је био негативан на вирус, али је ипак подлегао његовим последицама. Умро је у 78. години. 
   Пол Александер ушао је у Гинисову књигу рекорда као човек који је најдуже дисао помоћу гвоздених плућа – више од 71 године, храбро освајајући сваки нови дан.