За читање и уживање

Давид Албахари

Краљ је уморан. Волео би да прилегне, али собар долази тек у десет, што значи краљ баца брзи поглед на велики зидни сат да мора да чека још четрдесет минута. Некада је и један минут раван вечности, краљ то добро зна, и сада му од помисли на меру вечности која стоји пред њиме дрхте колена. Најрадије би се сам свукао и легао, макар и без пицаме, али то би увредило краљицу мајку, у то нема сумње. Од када зна за себе, краљ памти строги глас краљице мајке који набраја шта доличи једном височанству.
   Неки глаголи, објашњавала је краљица мајка, бар када је краљ у питању, постоје само у трпном стању, те краљ, као субјект, не обавља радњу, већ се радња обавља на њему, за шта облачење представља добар пример. Краљ тада још није био краљ него само мали принц, и није појма имао о граматици, али је брзо научио да диже и спушта руке, шири ноге и увлачи стомак док су му навлачили, или са њега скидали, делове одеће. И тако сада седи и чека да прође вечност, која овог пута још један поглед траје тридесет два минута.
   Собар улази тачно у десет. Сат бих могао да намештам према њему, мисли краљ, иако никада у животу није навио ниједан сат. Собаров излазак из краљеве спаваће собе не би могао да послужи у ту сврху, јер дужина његовог боравка зависи од одеће коју треба скинути са краља. У околностима које не захтевају церемонијалну одећу, и којих је мање него оних других, осамнаест минута је апсолутни минимум. Дупло више времена је потребно, на пример, после државних прослава или свечаних балова, углавном због ордења, свилених појасева и обиља дугмади на мундирима.

Док краљ у купатилу врши нужду, пере зубе и чисти уши, собар распрема кревет. Краљ се никада потпуно не обрише, што је остатак немара из детињства, и док му навлачи светлоплаву пиџаму, собар пажљиво и нежно, меком марамицом, скупља капи воде са његовог лица и врата. Онда краљ леже, собар га покрива, гаси светло и одлази.
   Када одјеци собаревих корака сасвим умину, краљ вади батеријску лампу из ладице ноћног сточића, подвлачи се под јорган и чита стрипове. Ако краљице мајка то икада дозна, мисли краљ, одрећи ће ме се. Краљ је, то и сам признаје, помало старомодан, и нови стрипови, препуни хероја надљудских моћи и размера, остављају га равнодушним.
   Бим и Бум су и даље његови омиљени јунаци, као и три угурсуза из истоименог стрипа који му је само једном дошао до руку. Волео бих да будем Бим или Бум, мисли краљ, волео бих да сам један од угурсуза. Капци почињу да му се склапају, и краљ брзо гаси батеријску лампу, враћа је у ладицу, гура стрипове испод јастука, и тоне у сан.
   У својим сновима, краљ није краљ већ мноштво људи. Дечак, на пример, који краде крушке у суседовом дворишту. Ковач који држи копито у крилу и закива потковицу. Моторциклиста који се руши у оштрој кривини. Ловац који гледа у зеца и не може да натера себе да опали метак из светлуцаве пушке. Кувар са великом белом капом. Бродоломник на сплаву, са поморанцом у руци.
   Краљ је ујутру увек љут. Када би могао да бира између света јаве и света сна, увек би одабрао свет снова, што многи не би разумели. Не разуме ни краљ, али он је одавно научио да у свету јаве ствари не треба разумевати него прихватати или одбацивати. У томе је целокупна вештина живљења, мисли краљ, нешто мање љут него када је отворио очи. Снови су, ипак, нешто друго.

Цео живот бих могао да проведем тумачећи снове, мисли краљ, а опет им не бих докучио суштину. Узбуђено се мешкољи у кревету и осећа притисак пуне бешике.
   Собар долази тачно у осам. Краљ журно, скоро трком, одлази у купатило. Када се врати, кревет је намештен, његова одећа раширена преко покривача. Краљ диже руке, шири ноге, увлачи стомак. Собар не крије уздах када клекне да му веже пертле.
   За доручак краљ једе ровита јаја и пије сок од шаргарепе. Доручкује сам, у огромној трпезарији, окружен послугом и цвркутом птица. Птице живе у кавезу у углу трпезарије, и после доручка краљ сипа зрневље у мале сребрне посуде. Радије би имао леопарда, којег би хранио шунком, али краљица мајка, када јој је саопштио своју жељу, силовито је одмахнула кажипрстом.
   Исти потез је начинила и када је краљ затражио да за доручак добије печена јаја. Краљ је покушао да објасни да не постоји ништа лепше од свежег хлеба умоченог у дрхтаво жуманце, али краљица мајка је немилосрдна. Њен кажипрст сече ваздух као мач. Као јатаган, мисли краљ док посматра птице нагнуте над зрневље.

Има дана које би краљ напросто прескочио. На пример, данас. Прво, бескрајна седница парламента, потом посета бродоградилишту, па проба код дворског кројача, онда поподневни чај са краљицом мајком, и на крају, добротворна вечера у дому ратних ветерана, када треба да одржи говор. Није говор оно што га мучи, већ обавеза да се све време смешка. Тада ће му се, сасвим извесно, вратити стара помисао да је само пајац, ништа више.
   Када томе још придода све оне руке које се пружају према њему и које мора да прихвати и стисне, све те дланове влажне од узбуђења и уздрхтале од наде, дође му да заплаче. Можда би ми било лакше да имам рукавице, мисли краљ, али оне нису предвиђене протоколом, а оно што није у протоколу, то не постоји.
Краљ не воли шах. Која глупа игра, мисли краљ. Одавно сумња да је шах, некада давно, измислила нека залудна жена, јер коме би другом могла да падне на памет идеја о игри у којој је краљ сведен на тешко покретну сподобу, осуђену да смишља како да се одбрани, док у исто време краљица оргија по табли, уздуж, косо и попреко?
   У картама се, на пример, јасно разазнаје мушка рука, и ту краљ заузима оно место које му с правом припада. Некако слути да је у настајање шаха уплетена и краљица мајка, не сада, наравно, него у једном од ранијих живота, када је, у срцу Индије, била мајка неког махараџе. Не би умео то да докаже, али када би њега неко питао премда њега нико никада ништа не пита налажење тог доказа био би циљ којем би вредело посветити цео живот.

Давид Албахари (1948–2023) био је наш је награђивани књижевник, преводилац и академик. Његова дела преведена су на преко двадесет језика, а у најпознатија спадају романи „Судија Димитријевић”, „Цинк”, „Мамац”, „Пијавице”, као и збирке прича „Породично време”, „Опис смрти”, „Фрас у шупи”, „Сваке ноћи у другом граду”. Написао је и три књиге есеја: „Преписивање света”, „Терет” и „Дијаспора и друге ствари”. С породицом се 1994. године преселио у канадски град Калгари, да би се у Србију вратио 2013. Сахрањен на Јеврејском гробљу у Београду.

   Све у свему, мисли краљ, мој живот не вреди ни пола луле дувана. Да је Шекспир жив, не би имао о чему да пише. Можда би требало, мисли краљ, да финансирам револуцију и свргавање монархије? Можда би тада постао јунак неког књижевног дела, што би му, нема сумње, обезбедило бесмртност. Онда у магновењу види како му се глава котрља улицама главног града и осети да му је врат танак као врбов прут.
   Краљ се пресвлачи, односно, тачније речено, краља пресвлаче. Ако се не вара, то је шести пут данас, не рачунајући додатна свлачења и облачења у кројачком салону.
   За доручак су му обукли платнене панталоне и белу кошуљу; седници парламента је присуствовао у краљевској одежди, са плаштом, скиптром и круном; у бродоградилишту је носио сиво одело, смеђе ципеле и тиркизну кравату (тамо су му на главу ставили жути заштитни шлем); чај је пио у пругастој мајици и тегет панталонама; сада му, за добротворну вечеру, облаче црно одело, црне ципеле и кравату са краљевским грбом. Не сећа се у чему је ишао код кројача, али тамо је ионако већи део времена провео у доњем вешу, окружен огледалима. Кад год би погледао, видео је свој лик како диже руке, шири ноге, увлачи стомак, исправља рамена.
   Напорно је бити краљ, мисли краљ, али то му не пружа никакву утеху.
   Краљ је равнодушан. Краљ није гладан. Краљ не гледа манекенке одевене у моделе надахнуте елементима војних униформи. (Манекенке гледају краља.) Краљ прижељкује сладолед а добија комад чоколадне торте. Краљ осећа како га нечија нога дотиче испод стола.

Краљ улази у кочију, кочијаш пуцкета бичем, лакеји се веру на стражња седишта, ветерани машу са степеница. Која глупост, мисли краљ док одмахује и смешка се (поново пајац!), у време свемирских летова и глобалног компјутерског комуницирања њега вуку четири бела ждрепца у древним кочијама у којима осећа сваку неравнину на друму. Као да је у чамцу на немирном мору. Комади мрске чоколадне торте поскакују му у желуцу попут жаба на ободу баре.
   Да ли протокол дозвољава повраћање? У близини палате претиче их група моторциклиста, и њихов вођа га поздравља високо подигнутим, укоченим средњим прстом. Ох, како би радо краљ одсекао тај прст и ставио га у теглу с туршијом!
   Ипак, мисли краљ, боље тај симболичан прст него да га силују у неком шумарку изван града, под небом пуним звезда. Руља је руља, нека прича ко шта хоће. Одахне када гардисти, уз шкрипу, затворе гвоздена врата за кочијама. Палата је јарко осветљена, али док корача преко поплочаног дворишта, краљ не види ништа осим сенке оног укоченог средњег прста, и зна да никаква светлост не може да га задржи.
   Ноћас ћу бити храбар, мисли краљ док пролази ходницима, и рећи ћу собару да ћу се сам свући. Међутим, када уђе у спаваћу собу а собар крене према њему, краља напушта храброст и спремно диже руке и шири ноге. Никад се не зна одакле могу да вребају очи краљице мајке.

У кревету, испод јоргана, краљ се препушта стриповима. Бим и Бум су његови омиљени јунаци, али ноћас краљ чита Корта Малтезеа. Зашто не бих и ја могао да будем такав, мисли краљ, и да увек носим исти морнарски капутић и капу? Светлост батеријске лампе затрепери и утрне.
   Краљ тихо псује (никад се не зна где могу да буду уши краљице мајке), али ништа не помаже. Када напокон смакне јорган с главе, учини му се начас да у квадрату прозора назире три месечева српа на небу.
   Краљ спава. У сну, он спокојно корача собом облепљеном тапетама препуним ружа. Нису то појединачни цветови већ огромни грмови, иза којих чуче паунови. Није баш сигуран да ли су то паунови или тек оптичка варка, какву шаре на тапетама умеју да изазову, али нема времена да застане и провери.
   Диктира писмо. Не може да види коме диктира, не може да разуме речи које изговара, али уверен је у сну да је то писмо намењено краљици мајци. Садржај је тужан, мора да је тужан, јер особа која га записује сасвим гласно јеца. Ако сузе падају на папир и претварају слова у влажне мрље, мисли краљ, да ли је све ово вредно труда? Јецаји постају још гласнији, готово неподношљиви, и краљ мора да се дере да би сам себе чуо, иако заправо ништа не чује у том сну, него само, као у каквом старом филму, отвара уста и палаца језиком.

Чим се пробуди, краљ прво пожели да запише свој сан, али нигде не може да нађе оловку. Гушчје перо и атна мастионица на секретеру служе само за украс. Пружа руку према дугмету за послугу, онда се присети разливених слова из сна и одустаје. Писање је ионако залудан труд, зашто покушавати?
   Уосталом, за тринаест минута казује му зидни сат стиже собар, и лако је могуће да се у унутрашњем џепу његове уни форме налази пенкало. Краљ остаје у кревету. Врата се, међутим, не отварају ни после четрнаест минута. И због мањих ствари, зна краљ, пропадала су краљевства, али ипак се не помера. Лежи на леђима, руку прекрштених испод главе, и први пут у животу, сасвим је сигуран, осећа да је срећан.