Да ли можете да ми напишете нешто о животињи која се зове леопон?
ДРАГАНА, Врање
Ова животиња необичног имена настала је укрштањем леопарда и лавице. Тело му је леопардово, а глава лавља. Први примерак родио се 1910. године у зоолошком врту града Колхапура, на западу Индије. Ускоро су примерци почели да се појављују и у зоо-вртовима Немачке, Јапана и Италије. Настајали су углавном за потребе огледа, да би научници утврдили како се животиње понашају када се укрсте две врсте. Никада нису пуштени у дивљину.
Пошто су готово сви примерци имали тешкоће с плодношћу, врста није могла да се настави. Последњи мешанац леопарда и лавице угинуо је 1985. године.
Драги „Забавниче”, у мојој улици има свега 22 броја, али ми кажу да има и много краћих улица. Занима ме која улица је најкраћа на свету?
МАНОЈЛО МИТРОВИЋ, Београд
Драги Манојло, они који су ти то рекли потпуно су у праву. Иако ниси навео у којој улици у Београду живиш, на основу броја улаза у њој сигурни смо да то није најкраћа у граду, која има свега шест бројева. Морамо да ти кажемо да се та, убедљиво најкраћа улица у Београду – а и у Србији – налази на Чукарици и зове се Ловачка улица (друга истоимена улица налази се на Палилули и знатно је дужа). Дугачка је свега 12 метара, а у њу се улази – ако је случајно не промашиш – из Пожешке улице, односно из Улице Ђорђа Огњановића.
Но, то наше најкраће сокаче је прави булевар према најкраћој улици на свету, Ебенизерплејсу, која се налази у шкотском граду Вику. Улица је званично дугачка свега 2 метра и 5 центиметара (по неким мерењима има и 1 центиметар више) и у њој постоји само један број који је улаз у ресторан„Бистро број 1” хотела „Мекејс”. Када се хотел градио, 1883. године, градске власти су саветовале власника Александра Синклера да таблу са називом хотела постави на најужој страни зграде, као и да смисли назив за улицу у којој ће се његов хотел налазити. Власник се одлучио да је назове по камену који је пророк Самуило, према предању из Старог завета, поставио између древног града Миспе и Сене – вероватно неког брда или стене коју су тада тако звали – на месту до којег су Израелци протерали Филистејце уз Божју помоћ. Назив „Ебен-Езер”, који је Самуило наденуо камену, а господин Синклер својој улици, на хебрејском значи „камен помоћи”, а теби ће помоћ сигурно бити потребна да ту улицу не промашиш ако се некада одлучиш да је посетиш.
Зашто се све чешће говори Аустралија и Океанија? Мислила сам да је Океанија други назив за Аустралију, али сам ориметила да се помињу у пару. У чему је разлика?
ИВАНА
Барајево
Кад се каже „Океанијаˮ мисли се на више група острва у Тихом океану у које спадају Микронезија, Полинезија, Меланезија и, према неким тумачењима, и Аустралија са Тасманијом. Назив је сковао познати француски морепловац и истраживач Жил Димон д’Ирвил (1790–1842), јер је увидео да је Тихи океан једино што повезује огроман број острва са различитим географским и културолошким одликама раштрканих по подручју које обухвата и источну и западну Земљину полулопту. Међутим, невоље у објашњавању тога шта је тачно Океанија почињу већ кад покушамо да наведемо које све области њој припадају. Неки ће рећи да у њу не треба свртавати Аустралију, јер је она засебан континент, али ни Нови Зеланд, ни Нову Гвинеју, ни Вануату, ни део Филипинских острва, који заправо припадају Аустралазији. Опште прихваћеног тумачења нема и да ли ће неко сматрати Аустралију делом Океаније или ће је заједно са још неким острвима доживљавати као засебну целину, зависи од личног става и онога што је учио у школи. Зато је неретко згодно рећи „Аустралија и Океанијаˮ, поготово ако мислимо на целу област у Тихом океану. Забуна настаје онда кад говоримо само о Аустралији као држави или великој копненој маси, па реда ради додамо „и Океанијаˮ, због чега нам се чини да то полако постаје званичан термин.
Да ли су људи једно време стварно постали опседнути папратима?
АНА
Панчево
Папрати су постале изузетно вољен украсни мотив у Великој Британији у другој половини 19. века, када су цртежи и принтови ових биљака почели да се појављују на разним производима. Осмишљен је и назив за ово помодарство: птеридоманија (папрат – pteridophyta). Међутим, тај назив није настао због неког нарочитог поремећаја, већ више као оштра друштвена критика помодарства (тренутно сличан статус уживају украсне сличице ананаса или авокада). За разлику од тулипоманије из Холандије у 17. веку, која је зависила од трговине и узгоја, птеридоманија се није исказивала на пијацама и у расадницима, већ у природи. Многе је то подстакло да одлазе у „лов” на папрат у својој околини. У ређим случајевима, опсесивно прикупљање озбиљно је угрозило неке мање распрострањене врсте папрати у Великој Британији и Ирској.
Зашто нам уши понекад „горе”?
МИЛАН
Ваљево
Загревање ушију део је одговора тела који често називамо и „црвењење”. Кожа лица и ушију има више крвних судова од других делова тела. Када се постидимо, ти капилари се отварају да би крв дошла на површину. Због тога нам лице поприми црвену боју и осећамо да смо топли. Ова особина преживела је еволуцију највероватније због тога што на тај начин показујемо осталим људима из групе да смо свесни друштвених правила.
Зашто је глумац Марлон Брандо одбио да прими Оскара за улогу у филму ''Кум''?
АЛЕКСАНДАР
Јагодина
По многима један од најбољих холивудских глумаца свих времена Марлон Брандо (1924 – 2004) чак осам пута био је предложен за награду Америчке филмске академије. Првог Оскара добио је за главну улогу у филму ''На доковима Њујорка'' (1954) У РЕЖИЈИ Елије Казана. Други пут статуа је требало да му буде додељена за тумачење лика Вита Корлеонеа у филму ''Кум'' (1972) Френсиса Форда Кополе, али глумац је ноћ уочи доделе награда објавио да ће бојкотовати свечаност. Када је изговорено име најбољег глумца, на бини се уместо Бранда појавила индијанска активискиња Сашин Литлфедер. Обучена у одору народа Апача, она је у име глумца одбила да прихвати награду уз образложење да Брандо не одобрава начин на који америчка филмска индустрија приказује Индијанце, односно да их најчешће понижава и представља као непријатеље, дивљаке и зле људе.
Шта изучава графоплогија?
ЖАРКО
Нови Београд
Позната и као графоанализа, ова вештина користи се како би се на основу нечијег рукописа откриле особине личности. Графолози верују да између рукописа и карактера појединца постоји психофизиолошки однос, те да се помоћу ове вештине могу открити значајне црте личности, као и одређена душевна стања.
Ову везу половином 17. века открио је италијански лекар Камило Балдо, али без озбиљнијег разрађивања вештине. Веће занимање за јавља се у 18. веку, а претечом модерне графологије сматра се француски калуђер из 19. века Мишон, који је током три деценије сакупио хиљаде примера рукописа и детаљно их проучавао. Његов рад наставили су ученици, а после Првог светског рата занимање за графологију наставило је да се шири Европом, а затим и у САД.
Због недостатка доказа да између рукописа и карактера појединца заиста постоји било каква веза, данас се ова вештина не сматра научно заснованом.
Када је отворен први драјв-ин биоскоп?
БОЈАНА
Београд
Американац Ричард Милтон Холингсхед открио је везу између узбуђења које људима пружају аутомобили и уживања у гледању филмова. Зато је 1933. године одлучио да ова два задовољства споји на истом месту. Отворио је први ауто-биоскоп (енг. drive-in) у граду Камдену у Њу Џерзију. Његов век трајања био је тек три године, али сама замисао да целе породице, па и оне са малом децом и бебама, могу да у већој приватности и удобности својих моторних возила гледају најновија филмска остварења, брзо се проширила земљом.
Ауто-биоскопи били су најпосећенији педесетих и шездесетих година прошлог века. Породице су се убрзо након тога усмериле на телевизију као главни вид забаве, па су их на овим местима углавном заменили млађи. Трајало је то до седамдесетих година када је ауто-биоскопима популарност почела да опада.
Потпуно ненадано, у јеку пандемије коронавирусом, ауто-биоскоп стекао је нову славу, бар у САД. Више десетина ауто-биоскопа отворено је како би људи могли да под ведрим небом, на сигурној удаљености, прекрате време баш пред великим платном.