Зашто се јежимо на хладноћи?
ИВАН
Београд
Када се смрзавамо, сићушни мишићи arrector pili око корена сваке длаке згрче се како би се длака усправила, истовремено мењајући изглед коже, на којој се појављују мајушне избочине.
Механизам којим се кожа најежи исти је код свих сисара и назива се пилоерекција, а служи томе да се између длака крзна зароби слој ваздуха који ће послужити као додатна изолација. Нашим длакавим прецима вероватно је био од користи у хладним зимским данима, али чак и длаке којима су и најдлакавији од нас данас обрасли превише су танке и ретке да би створиле било какву изолацију и загрејале нас. Неупоредиво боље ради други механизам за заштиту од хладноће: снажна грчења и опуштања мишића, то јест дрхтање, а није лоше ослонити се и на перјану јакну.
Где је изграђено прво клизалиште на свету?
ПРЕДРАГ из Земуна
Прво затворено клизалиште с природним ледом отворено је 1862. године у Монтреалу – у, иначе, првој згради у Канади која је добила електрично осветљење. Ту је касније одиграна и прва хокејашка утакмица у четири зида.
Када је вештачки лед постао распрострањенији, такозвани глацијаријум, затворено клизалиште, отворен је и у нашем делу Европе – у Аустроугарској. Градски парк у Будиму добио је, наиме, 1870. године своје клизалишзе, које ради и дан-данас и важи за једно од највећих у Европи.
Шест година касније, и престоница Уједињеног Краљевства добила је свој глацијаријум.
Оваква места за забаву омогућила су да клизање у многим деловима света од сезонске забаве прерасте у омиљен спорт. Тако је одавно прошло време када су љубитељи клизања с нестрпљењем ишчекивали зиму, да се у комшилуку смрзне језеро или река. И, што је најважније, безбедност је једино овако зајамчена.
Какав то водоскок избацују китови?
БИЉАНА ПАВИЋ
Београд
Да би могли да опстану у води, ови дивовски сисари на сваких пет до десет минута морају да изроне и удахну ваздух. Том приликом кроз отворе на горњем делу главе избаце ваздух из плућа – врло бучно – у виду водоскока. Дакле, наводни водоскок је попут облачића паре који човеку излази из уста кад је хладно. Кад кит поново удахне и зарони, два капка затварају ноздрве тако да вода не допре до плућа.
Да ли је тачно да човек може да умре ако поједе џигерицу поларног медведа?
ЖЕЉКО
Ниш
Поларни медведи су месождери са самог врха ланца исхране у којима на крају свог пута завршава витамин А, који производе морске алге с дна тог ланца. Како витамин А није растворљив у води, он не може да се лако избаци из тела, те завршава у јетри. Због тога бели медведи и фоке имају велику количину овог витамина у џигерици, а беле крзнене немани у томе предњаче, у поређењу с фокама и било којом другом животињом на планети.
Препоручени дневни унос витамина А за људе је око 0,9 милиграма, а та количина присутна je само у једној десетини грама џигерице добро ухрањеног поларног медведа. Када би се читава његова јетра испекла и послужила некој поларној експедицији, била би довољна да убије чак 52 одрасле особе!
Од чега се састоји кинеска мешавина пет зачина?
ИВАНКА САВИЋ
Пожаревац
Ова зачинска мешавина неизоставан је део и кинеске и других азијских кухиња. Постоји неколико варијаната, у зависности од тога који укус желите да превагне, али у основном облику садржи звездасти анис, цимет, семе коморача, каранфилић и сечуански бибер. Понекад се додају семе аниса, ђумбиров корен, мускатни орашчић и куркума.
Сви састојци се мељу док се не добије фини прах. Мешавина има изразито јаку арому, тако да је довољна мала количина да се јело добро зачини.
Иако је распрострањено мишљење да је мешавина назив добила због тога што садржи пет различитих врста зачинских биљака, ова бројка се заправо односи на пет природних елемената: дрво, ватру, земљу, метал и воду. Према кинеској народној медицини, ови елементи се повезују с одређеним деловима људског тела.
Зашто кактуси имају бодље?
САНДРА
Ужице
С обзиром на то да многе врсте из породице кактуса расту у изузетно сушном окружењу, оне су прилагодиле грађу како би преживеле у тако неповољним условима. Тако је већина врста с временом изгубила листове, задржавши само бодље.
Захваљујући њима, вода спорије испарава, а на оним кактусима где су густо збијене бодље делују као нека врста топлотне изолације. Оне су и одлична одбрана од животиња које се хране овим биљкама. Скоро сви кактуси су сукуленти или сочнице – биљке меснате грађе која савршено складишти воду – а то им омогућава да преживе у веома сушним поднебљима.
Могу ли људи стварно да западну у хибернацију?
МИЛИЦА БЕЛАНОВИЋ
Нови Сад
Постоје анегдоте о сељацима са Алпа који су успевали да презиме спавајући заједно са животињама. Штавише, прича из једног британског медицинског часописа објављена 1900. године говори о руским сељацима из околине Пскова који зими спавају шест месеци, будећи се на смену, тек да би проверили да ли ватра и даље гори.
Међутим, права хибернација више подсећа на продужену хипотермију (опадање телесне температуре) него на сан и може да има веома озбиљне последице. Док хибернирају, сисарима у плућима може да се нагомила слуз, могу да изгубе памћење, а њихов имунски систем може потпуно да откаже.
При повредама главе и мозга лекари често убацују пацијенте у хипотермичку кому на по две недеље, чиме се обезбеђује да оток на мозгу спласне. Ипак, стручњаци и технологија још су далеко од испитивања те врсте коме на здравим људима.
Колико људи пати од дислексије?
ЈЕЛЕНА ТОДИЋ
Крушевац
Дислексија је сазнајни поремећај који особи онемогућава да разуме прочитано. Први случај дислексије забележио је енглески лекар В. Прингл Морган 1896. године. Он је описао стање четрнаестогодишњака који има „слепило за слова”,запазивши да дечак, упркос потпуно нормалној интелигенцији, никако не успева да научи да чита. Но, назив дислексија употребио је најпре немачки офталмолог Рудолф Берлин 1887. године у извештају о дечаку здравих менталних способности који има потешкоће у учењу, читању и писању.
Наравно, дислексични људи су сигурно постојали и пре касног 19. века, али вероватно никада нису примећени или је њихова сазнајна тешкоћа погрешно приписивана другом обољењу или појави. Зато бисмо могли закључити да је дислексија стара колико и само писмо. Према скорашњим проценама Светске здравствене организације, један од десет људи опхрван је овим поремећајем. Дакле, данас у свету има отприлике 780 милиона потврђених дислексичара.