Како раде кварцни часовници?
БРАНКО
Ваљево
У срцу кварцног часовника налази се сићушни кварцни кристал у облику акустичне виљушке. Батерија часовника периодично побуђује тај кристал струјним импулсима. Кварц је пиезоелектрични материјал, што значи да ће због електричног импулса почети да вибрира и тиме да производи сопствени веома правилан електрични сигнал. Низови импулса деле се електронски на интервале од једне секунде и потом се појачавају да би били у стању да покрећу казаљке часовника.
Шта изазива поларну светлост?
АЛЕКСАНДАР
Београд
Упркос вековима бескрајног спорења, механизам који се налази иза поларне светлости или ауроре бореалис још чека да у потпуности буде разјашњен. Познато је да Земљино магнетно поље игра кључну улогу у овом величанственом призору. Наелектрисане честице Сунчевих ветрова бивају заробљене у магнетном пољу Земље које се назива магнетосфера, што доводи до стварања овалног облика ауроре око магнетног пола.
С тла које се налази испод овалне ауроре, попут Антарктика, Канаде и великог дела Скандинавије, види се веома сјајно светло. Притисак који стварају поларни ветрови може да наруши овални облик, попут балона који је притиском принуђен да се шири, те понекад светлост може да се види и у Великој Британији.
Сјај, боја и облик поларне светлости зависе од тога с којим атомима у вишим слојевима атмосфере долазе у додир честице које испушта магнетосфера и на којој висини долази до тог сусрета.
До ове појаве долази током читаве године, али се најбоље може видети током зимских месеци и то када је најтамније, око поноћи.
Да ли заиста користимо само десет одсто мозга?
ИГОР
Смедеревска Паланка
Не, ово није истина. Када бисмо заиста користили само десет одсто мозга, онда нам не би много шкодило када би се десило да оштетимо неки део од преосталих деведесет одсто. А показало се да оштећење било ког дела мозга може да има кобне последице. Такође, с обзиром на количину енергије коју наше тело користи за рад мозга, када бисмо користили само десет одсто, много енергије бисмо потрошили узалуд.
Тврдњу да користимо само једну десетину мозга највише су раширили у касном 19. и раном 20. веку Вилијам Џејмс и Борис Сидис, два психолога са Харварда, уз нека истраживања неуропсихијатара током 20. века. Сигурно је да су ширењу овог „мита” допринели и холивудски филмови, а добро је дошао и разним преварантима који су од лаковерних узимали новац у замену за то да им помогну да „откључају” преосталих деведесет одсто.
Шта је Лајденфрост ефекат?
МИНА
Београд
Лајденфрост ефекат стручно је име за појаву коју видимо на делу када, на пример, проспемо мало воде на добро загрејани тигањ, па капљице „плешу” по површини тигања пре него што испаре. Добио је име по немачком доктору са краја 18. века Јохану Готлибу Лајденфросту.
Уопште узевши, Лајденфрост ефекат дешава се када је температура површине на којој се нека течност налази далеко изнад тачке кључања те течности. Течност ће свакако испарити, али знатно спорије него што би био случај да је температура загрејане површине мања од њене тачке кључања. То се дешава зато што се између капљице и вреле површине ствара слој паре који делује као изолација, одвајајући капљицу од тигања и тако успоравајући испаравање.
Да ли би птица тркачица заиста била бржа од којота у стварном животу, као што у цртаћима?
МИЛИЦА
Крушевац
Иако смо сви као деца уживали у сценама у којима Птица Тркачица увек надмудри Перу Којота и побегне му, ствари би стајале знатно другачије када би се ови јунаци са ТВ екрана преселили у природу. Велика птица тркачица је животињска врста која се може наћи на југозападу Сједињених Америчких Држава, висока је око пола метра и тешка између 200 и 300 грама. Највећа забележена брзина код ових птица је 42 км/ч. Са друге стране, којот може да нарасте близу једног метра и достигне тежину и до 23 килограма. Оно што је нама битно, јесте то што којоти могу да достигну брзину и до 70 км/ч. На жалост птице тркачице, математика је јасна – сигурно ће боље проћи у цртаћу.
Да ли се животиње зноје?
ТОМИСЛАВ
Параћин
Неке се зноје, неке не. Многи сисари, укључујући и највећи број примата, знојењем подешавају телесну температуру када она превише порасте, али мали број то ради у мери у којој то чине људи и коњи. Иако се у свакодневном говору често користи израз „зноји се као свиња”, свиње заправо имају веома мали број функционалних знојних жлезда, због чега и воле да се ваљају по води или блату када им температура порасте.Пси имају веома мало знојних жлезда, па се због тога хладе дахтањем и том приликом вода из њиховог тела испарава преко језика и уста. Мачке се зноје преко шапа, а хладе се и лизањем којим се уједно и чисте. Птицама такође недостају знојне жлезде те се хладе дахтањем, кострешењем перја и хлађењем ногу и канџи. Са друге стране, гмизавци и инсекти немају потребу да се зноје зато што, за разлику од сисара, не морају да одржавају постојану телесну температуру.
Прочитао сам негде да слепи мишеви заправо могу да виде. Да ли је то истина?
ИВИЦА
Стара Пазова
Још нису откривени слепи мишеви који су природно слепи. У очима сисара постоје две врсте фоторецепторских ћелија, купасте и штапићасте. Две велике групе слепих мишева чине мали љиљци и велики љиљци. За мале љиљке се дуго веровало да имају само штапићасте ћелије, али то уверење нема никакву научну основу. Ова заблуда је настала због тога што слепи мишеви углавном лове ноћу, ослањајући се на слух како би се у мраку кретали, ловили, али и избегавали грабљивице. Има разлика међу групама, наравно, које се огледају у томе да велики љиљци имају веће очи а мали љиљци мање, и чешће се служе ехолокацијом. Ипак, то не значи да и једни и други не виде добро и по дневној светлости.
Када је настао обичај да у биоскопима гледаоци једу кокице?
ПАВЛЕ, Лозница
Обичај грицкања кокица потиче из времена велике економске кризе у САД која је почела 1929. године. Захваљујући чињеници да се лако припремају, а нису скупа прехрамбена „забава”, освојиле су и срца филмских гледалаца. Обичај служења кокица у америчким биоскопима тридесетих година прошлог века проширио се на целу земљу.Куповина кокица уз биоскопску улазницу временом готово да је прерасла у обавезу сваког гледаоца – 1947. године у чак 85 одсто свих биоскопа у САД продаване су кокице. Статистике показују да је педесетих година та страст прешла и на телевизијске гледаоце: двоје од троје гледалаца јели су четири пута недељно кокице седећи испред малих екрана.