Напишите нешто о Курилским острвима.
АЛЕКСАНДРА
Ниш
Курилска острва (године 1945. припала су Совјетском Савезу, данас Русији, а дотле су била у поседу Јапана) раздвајају Охотско море и Тихи океан. Простиру се у дужини од 1.210 километара од полуострва Камчатка до јапанског острва Хокаидо. У архипелагу је 36 острва већих површина, 20 мањих и мноштво стена. Њихова укупна површина износи 15.600 квадратних километара. Јапанци их називају Чишима рето, односно „хиљаду острва”, указујући тако на њихово мноштво.
Сва су вулканског порекла. На њима је 160 вулкана, од којих 40 још ради. Из њихових кратера избијају дим и водена пара која се у хладном ваздуху брзо згушњава и претвара у облаке. На језику Аина, староседелаца ових острва, кури значи „облак, магла”, док на руском језику куритсја значи „пушити се, димити се”, па би, у преводу, то била „острва која се пуше”.
Руси су острво Шумпу угледали први пут 1697. године, али су се искрцали и проучили најсевернија острва Курилског архипелага тек 1711. године, када тамо није било Јапанаца. Картирање и проучавање архипелага настављено је без јапанског протеста до 1800. године. Тад Јапанци на острво Итуруп шаљу педесет војника који руше руске крстове, белег руског поседа, и 1802. године насељавају јужна острва. Пред Други светски рат овде је живело 17.000 Јапанаца, док су Аини пресељени на острво Шикотан. На „Генералној карти Руског царства” из 1745. године сва Курилска острва су у његовим границама. На тој карти називи острва су руски: Красногорск, Столобовој, Кривој, Брат, Сестра... Садашње називе дали су углавном Аини. Кунашир, најјужније острво архипелага, на њиховом језику значи „црно острво”. Итуруп или Еторофу, највеће у архипелагу, значи „медуза”, острво Уруп на нашем језику означава рибу. Руси и Јапанци и данас се споре око тог подручја.
Зашто неке рибе пливају у јатима, а неке не?
ЉУБИЦА, Чачак
Пливање у јатима је тактитка која има многе предности: умањује се рањивост када је у питању напад грабљивица, доступност партнера за парење је већа, а смањен је и отпор воде приликом пливања већом брзином. Такође, рибе које пливају у јатима под извесним околностима лакше налазе храну, али то не важи у свакој прилици. Исхрана је и главни разлог због којег неке рибе пливају саме.
Када се нека риба храни пленом који је непрекидно у покрету, а уз то је и мањи од ње, пливање у јату лов чини лакшим. То је због тога што плен који избегне уста једне рибе из јата, лако може да заврши у устима рибе која плива одмах поред. С друге стране, ако је плен усамљен и добро скривен, или ако се одређена риба храни биљкама, онда су друге рибе само непотребна конкуренција и далеко је делотворније хранити се сам.
Које су главне сличности и разлике између јудаизма, хришћанства и ислама?
ЉУБИША
Апатин
Три највеће вере данашњег света настале су на истом географском простору. Мека, где је рођен ислам, само је нешто више од 1.000 километара удаљена од Јерусалима, где су Јевреји подигли храм Јехови и где је, вековима после тога, распет Исус и настало хришћанство. Бог у кога верују Јевреји, хришћани и муслимани у суштини је исти. Све три вере су монотеистичке, што значи да – за разлику од многобожачких и идолопоклоничких – признају само једног бога.
Разлике, и то крупне, међу њима постоје, а најважније се тичу представа о Божјем изасланику – личности коју је Бог одабрао да преко ње општи с људским родом. Код Јевреја то је Мојсије, код хришћана Исус Христос, а код муслимана Мухамед. Разлике су и у томе што Јевреји и муслимани верују да су Мојсије и Мухамед људи – изабрани и надахнути, али ипак само људи – док хришћани исповедају да је Христос син Божији који, поред људске, има пре свега божанску природу. Упркос томе, постоје иста веровања о праоцима људског рода, што сведочи да су све три вероисповести гране истог древног стабла. Једино се имена појединих личности нешто разликују: Адам је Адем, Аврам – Ибрахим, Јаков – Јакуб , Мојсије – Муса, Јосиф – Јусуф. Приче о њима у основи су исте у свакој од трију верских повести.
Због чега међу гудачким инструментима посебно место припада онима са ознаком „Страдивари”?
ВАСА
Оџаци
Сви врсни гудачи тврде да музика има посебан звук ако је одсвирана на неком од инструмената који су настали у радионици италијанског чудотворца Антонија Страдиварија (1644–1737). Исто мишљење имају и данашњи произвођачи гудачких инструмената који најсавременијим техникама покушавају да проникну у тајну „Страдиваријевих руку дела”.
Рођен у Кремони средином седамнаестог века, Страдивари је занат градитеља гудачких инструмената изучавао у радионици тада познатог мајстора Николе Аматија, врсног стручњака за израду виолина. Учећи од најбољег, Антонио Страдивари је већ 1700. године направио свој први модел виолине. И одмах је био јединствен и по изгледу и по звуку.
И сви остали инструменти које је изградио били су такви – јединствени по избору и квалитету дрвета, посебној припреми, изради, савршено усклађених пропорција, одређеног ручно припремљеног лака пробраног састава златножуте боје с црвенкастим преливима. Звук који је из њих излазио имао је посебну пуноћу.
Страдивари је своје умеће и вештину пренео синовима који су наставили његов посао на исти начин.
Зна се да је непоновљиви мајстор за живота израдио више од 1.100 инструмената, највише виолина – око 600, затим 50 виолончела, 12 виола...
Шта се налази у млечним производима на којима је означено да имају нула одсто млечне масти? Чиме је млечна маст надокнађена?
НЕНАД
Београд
У свежем млеку има око 4,5 одсто млечне масти. Наравно, зависно од краве, тај постотак може да буде и већи. Током производње ради се такозвана стандардизација, свођење масти на одређену количину. Млечна маст се одваја, односно смањује. Одузимањем масти повећава се удео осталих састојака – пре свега воде, затим беланчевина, лактозе, минерала. У млеку које садржи нула одсто млечне масти има више воде него у оном маснијем.
Колико врста пчела живи у Србији?
СЛОБОДАН
Бор
Не зна се тачан број пчелињих врста која живе у Србији и другим балканским земљама, зато што ове земље још заостају у истраживању и узорковању врста. Јужнији (и топлији) делови Европе су нарочито богати по броју ендемских и придошлих врста пчела а нарочито Иберијско, Апенинско и све јужно од Балканског полуострва. Стога ентомолози (биолози специјализовани за инсекте) сматрају да је Балканско полуострво једнако богато пчелињим врстама.
У свету је описано преко 20.000 врста пчела, а једна десетина њих живи у Европи: нешто мање од 2.000 описаних врста и подврста. Најпознатија нам је „домаћа” медоносна пчела (Apis mellifera), која спада у ретке одомаћене врсте бескичмењака. Први пут је „припитомљена” у старом Египту, а из Европе се проширила широм света с почетком раздобља европске колонизације.
Скоро десет одсто врста дивљих пчела је веома угрожено у Европи. Иако се често говори о угрожености пчела, ретко се помишља на усамљене и друге немедоносне врсте пчела које су најугроженије и најмање запажене јер не доносе изравну корист људима. Као и други дивљи инсекти, ове пчеле су важни опрашивачи и угрожавају их пре свега крчење природе и загађење воде, земље и ваздуха. Ендемске врсте пчела могу да буду угрожене и великим променама у флори. Због тога се као појединачни чин очувања предлаже сађење пре свега ендемских врста биља у баштама и парковима.
Можеш ли нешто да напишеш о старој индијској цивилизацији Харапа?
ВЕСНА
Нови Сад
На тлу данашње Индије цивилизација Харапа цветала је током хиљаду година, од 2700. до 1700. године пре наше ере. После освајачких похода ратничких племена нестала је не само са лица Земље, већ и из људског сећања. Заборав је трајао све до двадесетог века, када је археологија почела да открива њене величанствене остатке.
Дакле, пре пет хиљада година на подручју данашњег Синда и Пенџаба, у широким, плодним равницама доњег Инда, уз обиље падавина и богатство шума, живео је отмен и културан народ. Ово раздобље индијске прошлости познато је као цивилизација Харапа. Њој је претходила култура о којој знамо веома мало. На подручју које се простирало од обале Макран до Катијавара, и на север до подножја Хималаја, нађени су детаљни докази о материјалној култури Харапа. Истоветне земљане посуде нађене су у области облика великог неправилног троугла (чије су стране износиле 950 пута 700 пута 500 миља). И куће су биле одређене величине и облика, зидане од печене цигле. Нађени печати имају угравиране јединствене симболе и писмо које ни до данас није растумачено. Постојао је и јединствен систем мера. На удаљености од око пет стотина километара постојала су два велика града. Највероватније је да су то била два главна града царства. Ова велика држава била је два пута већа од старог Египта. Две главне метрополе биле су Харапа, на северу, и Мохенђо-даро, на југу. Занимљиво је да су ти градови подигнути по истим урбанистичким плановима и у исто време .
Хтео да бих да знам нешто више о стрипском јунаку Конану Варварину.
ДУШАН
Земун
Конан Симеријанац, моћни ратник који је правду схватао врло једноставно, „живео” је у Хиборијанском добу, непосредно после потонућа Атлантиде. Он се непрестано борио против разних непријатеља, без обзира да ли су то били људи или чудовишта. Морао је такође да се супротставља најмоћнијим чаробњацима. Али из свих битака углавном је излазио као победник.
Овог храброг ратника створио је амерички писац Роберт Е. Хауард још почетком тридесетих година двадесетог века. Конан је у почетку био само књижевни лик, а кратке приче о његовим пустоловинама објављиване су у магазину „Чудне приче”. Једини роман о Конану који је написао Роберт Хауард „У часу змаја” (с промењеним насловом „Конан Освајач”) изашао је из штампе 1950. године, после смрти писца. Недавно је објављен и овде, у издању „Страхора”.
Следећих педесетак година многи писци наставили су да измишљају нове Конанове догодовштине, а почетком седамдесетих, Симеријанац је ушао и у стрип. Издавачка кућа „Марвел”, позната по Спајдермену, Халку и Сребрном Летачу, објавила је неколико стрипских албума чији је главни јунак Конан. Коначно, 1982. године, амерички редитељ Џон Милијус снимио је играни филм „Конан Варварин”, с Арнолдом Шварценегером у насловној улози. Ово дело је убрзо постигло огроман успех, а опште је мишљење да ниједан глумац никада није толико личио на јунака стрипа као Шварценегер на Конана.
На овим просторима много је издавача објављивало Конанове авантуре у стрипу, али се истичу издања београдског „Дарквуда”.