Живот пише драме

30 ГОДИНА БЕЗ ТРАГА

Када је нестала 1992. године, њен супруг је учинио све да је пронађе, али није имао успеха

Патриша Копта била је љупка девојка, одлична ученица и надарена плесачица из предграђа Питсбурга у Пенсилванији. Кад је завршила школу, постала је манекенка. Према речима оних који су је познавали, била је паметна, брижна и жељна пустоловина. Као побожна римокатолкиња, редовно је ишла на недељну мису.

Од 1972. године била је у складном браку са Бобом, возачем камиона. Радила је десет година у једном предузећу, а онда су почеле несносне главобоље. Лекари су их приписивали стресу. Како се бол није смањивао, те јој је реметио свакодневицу, морала је да напусти посао.

А онда је у четрдесетим годинама почела необично да се понаша. Тврдила је да јој се обраћају анђели и да је Богородица упозорава на надолазећи крај света. Сви су били изненађени њеним понашањем, а потом и забринути. Убрзо су због погоршаног душевног стања уследиле тешкоће на новом радном месту. Изгубила је посао, па је време проводила лутајући по граду, на бејзбол теренима, у близини биоскопа и концертних сала, и упозоравајући грађане да се ближи пропаст света.

С временом је постала позната улична проповедница у Питсбургу. Добила је надимак „Врабац” јер је грађом а и покретима била налик овој малој птици. Породица је пробала да јој помогне, али Патриша је одбијала да се лечи, дубоко уверена да су њене халуцинације истините. Након што ју је полиција једном привела због ремећења јавног реда и мира, упутили су је на принудни лекарски преглед. Тамо су утврдили да пати од мегаломаније и да испољава знаке шизофреније. Накратко је смештена у психијатријску установу. То искуство веома ју је уплашило, па је почела да се плаши боравка у затвореном.

Неко време поново је проповедала на улици, а онда јој се 20. јуна 1992. године губи сваки траг. Њен супруг Боб дошао је с посла и код куће је није затекао. Одмах је пријавио нестанак полицији и детаљно описао шта су радили недељама које су нестанку претходиле. Ни он, ни њихови пријатељи, као ни многи људи који су често разговарали са њом на улицама Питсбурга, данима је нису видели нити ишта чули о њој.

Боб се испрва надао да ће му се супруга сваког тренутка вратити. Уложио је доста новца у потрагу. Покушао је да се сети где би све могла да буде, имајући у виду њено стање. Како је време пролазило, прибојавао се да јој се десило нешто страшно, чак му је падало на памет и да јој је неко одузео живот. Размишљао је и о томе да је она одувек волела топле крајеве и океан, те да је често маштала да се тамо пресели. Пре удаје је са пријатељима више пута посетила Порторико и јако га заволела. Боб је ишао дотле да је, тражећи своју несталу супругу, чак дао оглас у тамошњим новинама. Међутим, све је било узалуд.

Седам година након нестанка и дуготрајне истраге, Патришу су прогласили мртвом. Остало је велико питање шта јој се догодило, а додатни немир уносило је и то што њено тело није пронађено. Без одговора који би им пружио спокој, породица је оплакивала губитак своје вољене супруге, ћерке и сестре.

У марту 2023. године уследио је неочекиван позив. Патришу су након нешто више од 30 година пронашли у Порторику. Још док је потрага за њом у Пенсилванији била у пуном јеку, она је стигла до Порторика и тамо започела нови живот. Лутала је градовима Наранхито, Корозал и Тоа Алта, југозападно од главног града Сан Хуана. Међутим, њено душевно стање се погоршавало, те није могла да се стара о себи. Као угрожено лице, 1999. године сместили су је у дом за стара лица.

Испрва није спомињала своју прошлост. Говорила је да је у Порторико стигла крузером из Европе. Када је зашла у осамдесете године, установили су јој деменцију. Како је више разговарала с медицинским сестрама у дому, почела је да открива све више детаља о себи и „прошлом животу” у Америци. Све чешће је запиткивала како је ту доспела и распитивала се о својој породици.

Када је открила довољно детаља о себи, управа дома ступила је у додир са америчким властима. Интерпол је послао узорке ДНК властима у Порторико, где су их упоредили са узорцима које су уступили Патришина млађа сестра и сестрић. Провера је трајала девет месеци, а онда је стигла потврда: жена која борави у дому за стара лица у Порторику од 1999. године јесте Патриша Копта.

Убрзо је организовано званично обраћање медијима, будући да је затворен случај који је деценијама био недокучив. Поред полиције, говорили су и Патришин супруг Боб и млађа сестра Глорија – и даље у шоку због вести.

Боб је говорио о томе колико му је драго што је Патриша жива и што је збринута у установи где има сву потребну негу. Такође, признао је да је осетио олакшање јер је годинама живео под велом сумње – често, чим један супружник нестане, други постане главни осумњичени. Није му било лако да се годинама носи с тихим осудама околине, док истовремено пати. Сваки пут када би негде пронашли тело, питао се да ли је то она.

Иако се никада није поново оженио, када се указала прилика да напокон види своју супругу, одбио је. Желео је да сачува само лепа сећања на њихов заједнички живот. Било му је драго што је отишла у топлије пределе, које је толико волела, и што је избегла несрећан крај, какав се обично очекује кад некога нема толико дуго.

Патришу је у Порторику посетила Глорија, неизмерно захвална што после тридесет година коначно може да загрли своју сестру.