Врло непријатан лекарски задатак

ГДЕ ЈЕ ТАЈ МЕТАК

Многе крунисане главе, тешко рањене или болесне, преживеле би да није било њихових лекара.
Трудили се јесу, али погрешно...

Године 1881. на америчког председника Џејмса Гарфилда (1831–1881) два пута је пуцао атентатор Чарлс Гито. Један куршум је само окрзнуо председникову руку, али други му се зауставио негде у телу. Рањеника су хитно вратили у Белу кућу. Наредних осамдесетак дана његовим стањем бавило се шеснаест лекара.

Вилард Блис је први покушао да установи где је метак. Зарио је прст у рану, а затим у њу увукао сонду коју ничим није стерилисао. Куршум није нашао, али је лекаре који су касније стигли навео на погрешан траг. Сви су се сложили да је то била путања којом је куршум пробио јетру и да због тога хируршки захват не би био од користи.

Ипак, начелник санитета је одлучио да још једном прегледа рану. Урадио је то са толико жара да је не само допро до јетре – коју метак није ни окрзнуо – него ју је и оштетио, да би на крају потврдио оно што су и његове колеге изјавиле: да председник неће издржати ни 24 часа.

Тада се неко сетио Грејема Бела. Одмах су га и позвали да својим грубим детектором метала прискочи у помоћ. После неколико покушаја Бел је успео да одреди где се метак налази и лекари су одахнули. Али, кад су направили рез да изваде куршум, поново су се сневеселили.
Оно што је Белова опрема открила била је, у ствари, метална опруга испод мадраца. Метка нигде. Дубока и сада већ тешко загађена рана учинила је своје. Председник је умро, а невешти лекари приписали су његову смрт кидању крвног суда у трбуху!

Аутопсијом је установљено да се метак зауставио подалеко од кичме – дакле, Гарфилд би преживео да су га лекари оставили на миру. На њихову нестручност позивао се и Чарлс Гито током суђења. Тврдио је да председника није убио он него лекари, али је осуђен на најтежу казну и обешен 30. јула 1882. године.

•

Први поуздан извештај о трансфузији крви потиче из 1657. године, када је Ричард Лоуер покушао да једној животињи пресади крв друге, а десет година касније Жан Батист Дени осмелио се да животињску крв да човеку, о чему је „Забавник” недавно опширније писао.

На дан 23. новембра 1667. године чланови Британског краљевског друштва у Лондону окупили су се да присуствују значајном догађају: три и по децилитра овчије крви требало је, трансфузијом, дати злосрећном свештенику Артуру Когу. Семјуел Пипс, енглески писац чувеног „Дневника”, драгоценог сведочанства о дворском и друштвеном животу тога времена, записао је: „Пацијент говори повезано, каже да се осећа много боље, као нов човек, само што је мало поремећен у глави”.

Пречасни Ког је убрзо умро, а покушаји трансфузије још много година завршавали су неуспешно, пре свега због тога што нису биле познате основне особине људске крви. Тек 1901. године, када је аустријски патолог Карл Ландштајнер – добитник Нобелове награде за медицину 1930. године – открио да код људи постоје четири крвне групе, постављени су темељи практичне примене трансфузије крви.

А Пипс је и сам искусио један хируршки захват – литотомију, одстрањивање камена из бешике. Двадесетдвогодишњи пацијент лежао је на леђима, руку везаних за чланке, док је хирург сондом тражио и нашао камен. Потом је начинио велики рез у близини пацијентових препона, расекао међицу и из бешике извадио камен „велик као тениска лоптица”.

У то време овакав захват трајао је најмање један сат, а готово половина пацијената није успевала да га преживи.

•

Кад је 1685. године енглеском краљу Чарлсу II (1630–1685) позлило док се бријао, 14 лекара пожурило је да му укаже помоћ: пуштали су му крв, присиљавали га да повраћа, кљукали га јаким лаксативним средствима. Затим су му обријали главу, намазали је мастима од којих су му избили пликови, стављали му на табане облоге од голубијег измета, давали му каменчиће из мокраћне бешике козе... Два дана касније, краљ је умро.

•

Године 1686. француски краљ Луј XIV (1638–1715) имао је тешку операцију хемороида. Два пута су га секли без икаквих анестетика, али са двора се чула вест да је Његово Величанство херојски поднело захват. Монахиње самостана Сен Сир, чувши за његов опоравак, написале су песмицу „Бог је спасао краља”. Путујући Француском, један Енглез је чуо и записао мелодију, а када се вратио кући, превео је песму и дао јој наслов God Save the King (Боже, чувај краља). Из песме је касније настала химна Уједињеног Краљевства.

•

Славни британски адмирал Нелсон (1758–1805) учествовао је у 140 битака, 40 пута је рањаван, у бици код Калвијеа 1794. године изгубио је око, у окршају код Тенерифа 1797. десну руку. Тешко озлеђена рука морала је да се одсече, што је урађено без анестетика. Неустрашивог ратника силно је узнемирио осећај хладног скалпела, па је наредио да се убудуће на бродовима под његовом командом све ампутације обављају топлим хируршким ножевима.

Битка код Трафалгара 21. октобра 1805. године, у којој је уништио удружену француско-шпанску флоту, последња је коју је добио. Један од највећих поморских стратега у овом сукобу смртно је рањен.

•

Ако је веровати званичним извештајима, пацијенти плаве крви храбро су подносили болове при захватима. Питање је да ли су заиста храбрији од обичних смртника или ни тада не смећу с ума да их положај обавезује да стисну зубе и понашају се достојанствено.

Када је енглеској краљици Викторији (1819–1901) одстрањен веома болан чир испод пазуха, она се, прибравши се од хлороформа, обратила лекару: „Веома непријатан задатак, професоре, обављен на изванредно пријатан начин”. Захват је извео угледни хирург Џозеф Листер, познат по томе што је 1867. године у хирургију увео заштиту од сепсе.