За читање и уживање - Амарлал Хингорани

БРАТ АБДУЛ РАХМАН

Неки су сматрали да је луд, неки пак да је дервиш, лутајући факир, опијен богом. А могао је бити и једно и друго. Био је мршав, прилично висок, коже боје пшенице. Тело му није било потпуно наго, умотавао се у неки стари прекривач. А увек је изгледао као да је у неком духовном заносу. Редовно је посећивао божје службе свих вероисповести, јер су и џамије и друга светилишта домови Божји, и често је тамо виђан. Преко пута железничке канцеларије, у пристаништу на Сукеру, код Синда, народ се често окупљао и говорио шлоке, стихове хиндуског религиозног песника Самија. Брат Абдул Рахман би се такође придружио овом скупу, седео и слушао са уживањем. Само би повремено промрмљао у себи: „Брате Абдуле Рахмане, пратиш ли ове стихове? Када ћеш већ почети да се просвећујеш?”

Једног дана, долазећи, спотакао се о неки камен. „Брате Абдуле Рахмане, колико си само горд и охол! Ходаш уздигнуте главе! А да си гледао преда се, не би се спотакао.” Није начинио ни неколико корака, кад се тргао и почео самога себе да прекорева: „Брате Абдуле Рахмане, колико си само себичан! Зар је у реду да оставиш тај камен да и даље лежи на путу? Замисли, ако неки други пролазник падне преко њега?” После краћег размишљања свечано је изјавио: “Брате Абдуле Рахмане, ако си добар човек подићи ћеш тај камен и бацити га крај пута”. Тако се вратио и уклонио камен са пута.

Имао је навику да се сам себи обраћа као неки филозоф своме пријатељу, као један човек другоме – вечито опомињући оног другог, а обраћао се увек истим речима, „Брате Абдуле Рахмане”. Ако га је неко питао: „Брате Абдуле Рахмане, јеси ли гладан? Хоћеш ли да једеш?”, он би се обратио самоме себи и рекао: „Брате Абдуле Рахмане, овај човек жели да зна да ли си гладан и хоћеш ли да једеш?” Затим би, после краћег размишљања цитирао стару персијску пословицу: „Да би живео, човек мора да једе, а не треба да живи да би јео”. Пре него што одговори, улазио би у овакву расправу сам са собом. Писао је персијску поезију, Хафиза је знао напамет, као и добар део стихова синди песника, Шаха Абдула Латифа и Самија. Био је прави ученик Саинта Сачала, трећег великана поезије Синда. Знао је и језик урду. Када би стигло неко писмо на урдуском, из Пенџаба, људи су морали да пронађу Абдула Рахмана да га прочита и преведе. А био је тихе и племените нарави. Ничега није био жељан, прохтеви су му били мали и скромни, увек је штедљиво јео. Његов годри, тај стари прекривач, увек му је био обмотан око тела, без обзира на годишње доба. Ноћу се њиме покривао. Носио га је и по највећој жежи, подносећи све, мада су други људи, у исто време, малтене умирали од врућине. Ко зна какав је све тајни разговор водио са Божанском Драгом под тим покривачем?!

Једнога дана, неки невини човек нашао се уплетен у кривично дело. Оптужили су га да је украо златан сат једног богатог муслиманског трговца. Полиција се дала у потрагу па је сат пронађен код њега – пред сведоцима. Доказ је био чврст и није било никаквог изгледа да овај човек докаже своју невиност. Утолико пре што је трговац био утицајан човек. Али окривљени је непрестано тврдио како је све ово намештено. А шта је било? Једнога дана, оптужени је пролазио поред трговчеве куће а овај је, некако, увртео себи у главу да се тај пролазник понаша лоше и показује непристојности пред женским делом његових укућана. Ваљда је због тога трговац почео тако немилосрдно да туче јадног човека – и да се Абдул Рахман није којим случајем појавио на сцени, сигурно би га убио. Абдул Рахман се умешао, али трговац никако није могао да се смири. Рекао је да је оптужени „бацио рдав поглед на његову част” и да после тога не може да живи и даље. Трговац је био частан човек. А част је дража и од...

Абдул Рахман је почео да расправља сам са собом: „Брате Абдул Рахмане”, рекао је, „трговац неће одустати. Много му је стало до његове части. Он има сестру, тридесет пет јој је година, али неће нипошто да јој нађе мужа, јер би она тражила свој део наслеђа. Жена мора да има или мужа или...” Филозоф се обуздао. „Не, Брате Абдул Рахмане, не скидај вео са туђих тајни. Боље је да се уразуми, онда можеш да кажеш целу истину.” Абдул Рахман никада није расправљао са собом полугласно. Његове речи су довољно разјасниле целу ситуацију и чули су га сви присутни, укључујући и трговца. Тако је спасен јадник кога је тукао. Од тада су почеле приче о трговчевој подлости, па је нагло губио свој углед. И зато је дошло до намештене и подле оптужбе.

Трговац је порицао све. Потплатио је четири сведока одбране који се или нису појавили на суду, или су се претварали да ништа не знају. Остао је само Абдул Рахман. Одбрана је истински сумњала да је паметно таквог човека звати на сведочење. Али је оптужени чврсто веровао у Абдула Рахмана. Пошто је био побожан човек, од њега се могло очекивати да ће говорити само истину.

Кад је Абдул Рахман добио позив, рекао је: „Брате Абдуле Рахмане, позван си да се појавиш на суду. Такво место је вредно поштовања”. Али је то значило да се тамо не сме отићи босоног. Успео је да за ту прилику набави ципеле, не зато да би он изгледао важнији већ да би показао свој однос према једном таквом месту „вредном поштовања”. На свако саслушање суду одлазио је у свом годрију, а ципеле је носио у руци, већ према синдиском сеоском обичају. Кад су га позвали на сведочење, он их је уз велику церемонију обуо. Годри је тог дана савио по дужини и обмотао га око врата, као какав шал. Није био малтене ни крочио у судницу, кад му је слуга у ливреји пришао и замолио га да ципеле остави напољу, као што су то чинили и други присутни који не припадају друштвеној хијерархији.
 

Амарлал Хингорани (1907–1957) један је од најпознатијих писаца кратких прича у књижевности на синди језику, препознатљив по реалистичном приказу јунака. Његова кратка прича „Брат Абдул Рахман” о мудрацу који кроз разговор са самим собом разоткрива друштво у ком живи први пут је штампана 1930. године, да би 1940. била доштампана.

 

„Брате Абдуле Рахмане”, рекао је себи Абдул Рахман, „судски слуга те моли да у судницу уђеш бос и да тако изразиш поштовање. Реци му да си ципеле набавио управо због тога”. Поступио је онако како је то од њега тражило његово унутарње биће и ушао је у ципелама. Чим га је судија угледао, насмејао се. Када је пришао месту предвиђеном за сведоке, судија га је упитао зашто носи годри око врата. Абдул Рахман се повукао у себе и одмах је судијино питање пренео себи на свој уобичајени начин. „Брате Абдуле Рахмане”, обратио се сам себи, „сада си на суду, према томе, одговарај пажљиво. Реци сахибу судији да је код Хиндуса обичај да у важним приликама око врата носе дупату или шал, и да и ти то чиниш”. Ово упутство је поштованом судији пренео сâм Абдул Рахман.

Сериштадар, чиновник нижег ранга, окренуо се ка Абдулу Рахману да би му помогао при полагању уобичајене заклетве: „Заклињем се пред Богом да ћу говорити истину, целу истину и само истину”. Абдул Рахман је прошао кроз ову формалност верно свом начину комуницирања.

“Како се зовеш?”

„Брате Абдуле Рахмане, Сериштадар жели да зна твоје име.” Затим се окренуо ка Суду и додао: „Моје име је Абдул Рахман”. У судници је настао смех. Судија је неко време уживао у овој игри, али му је она, временом, постала досадна. Један од адвоката му је објаснио да сведок увек тако разговара.

„Којој религији припадаш?” питао га је чиновник.

Абдул Рахман је склопио очи да би размислио. Осећао је неко упозорење које му је долазило изнутра. „Брате Абдуле Рахмане”, рекао је, „заклео си се да ћеш говорити истину. Питање је доста незгодно. Ако кажеш да си муслиман, хиндуси ће приговорити. Ако одговориш да си хиндус, муслимани ће се љутити. Брате Абдуле Рахмане, не дај се збунити. Пресеци Гордијев чвор и наведи стихове Саинта Сачала:

Нити сам хиндус

нити муслиман,

Ја сам оно што јесам.

Сериштадар није знао да ли такав одговор може да унесе у записник, па се обратио судији за помоћ.

„Запиши да је муслиман”, наредио је судија.

„Колико ти је година?”

„Реци му, брате Абдуле Рахмане, пошто је судија узео себи право да уместо тебе одговори

на претходно питање, да и ово питање спада у исту рубрику.”

Судија се љутио.

„Ти си џат!” грмио је. „Хоћеш ли да одговараш разумно и тачно? Не заборави да си у судници.”

На уснама Абдула Рахмана појавио се смешак. Рекао је: „Брате Абдуле Рахмане, судија те је назвао џатом. Питај сахиба судију шта је то џат?”

Пре него што је Абдул Рахман успео да се директно обрати судији, тај поштовани господин почео је да виче: „Будало, џат је неписмена особа.”

„Јеси ли чуо то, брате Абдуле Рахмане? Сахиб судија каже да џат означава неписменог човека. По тој дефиницији, брате Абдуле Рахмане, за тебе се сигурно не може рећи да си ти џат. Ти знаш да читаш и пишеш синдски, персијски, урдуски, санскрит и хинди. Пет језика. Хоћеш ли да упиташ сахиба судију колико језика он зна?”

Абдул Рахман се окренуо судији, али та достојанствена личност није му дала прилике да проговори.

„Џат је онај ко не говори енглески”, рекао је судија са призвуком тријумфа у гласу, у уверењу да је из овог двобоја изашао као победник.

У судници је настао жагор и дошаптавање. Осмех се видно проширио по лицу Абдула Рахмана. Обратио се сам себи поверљивим тоном, мада довољно гласно да би га и други чули: „Брате Абдуле Рахмане, судија каже да је џат онај човек који не зна енглески. Мада он лично зна енглески, син је Топан-мала, чувара тора за стоку. Хоћеш ли да упиташ судију – да ли су његови преци који нису знали енглески џати, и да ли је и он сâм син једног...”

„Доста је твојих дрскости, битанго безобразна”, урлао је судија. „Имаш ли чиме да се браниш да те не оптужим за вређање суда?”

Затим је сведоку наређено да престане да говори и да поднесе писмено сведочење.

Абдул Рахман је изашао из простора предвиђеног за сведока, пошао према столу на коју су му показали, и написао следеће:

„Поштовани судијо сахибе, брат Абдул Рахман није крив за вређање суда. Ако је ико крив за увреду, онда си то ти. Само на данашњи дан, ти си обасуо погрдама неколико сведока. Али те твоје погрде не могу дотаћи чак ни ове ресе на годрију брата Абдула Рахмана. Да ти дам један савет. Мада ти судиш народу, ти ипак ниси његов господар. Ти си његов слуга. Ми сведоци нисмо од своје воље дошли на суд. Ми смо позвани да бисмо помогли теби у дељењу правде, а ти овако поступаш са нама! Ко ће као сведок да се појави у твом суду, ако ти сведоке обасипаш погрдама? Имаш ли шта навести као одбрану, да те не отпусте због вређања суда? Брат Абдул Рахман је према заклетви коју је дао овом суду, говорио истину, целу истину и само истину, тако му Бог помагао.

Потпис:
Брат Абдул Рахман” 
Превела Габријела Арц