Петковдан - 3. јул

ЈА, ПЕСНИК

На данашњи дан 1939. рођен је наш прослављени књижевник Љубивоје Ршумовић. Објавио је преко 90 књига поезије и прозе и вероватно добио исто толико награда, међу којима је и „Забавникова”.

Ршумарио је по Африци и дизао споменике паприци; замерао вуку што је буба лења, али му није оспоравао право да се храни страхом овце; подсмевао се пруту да му је лако да се соколи „док бије децу”. Громогласно заповедно певао је о деци пуној маште, која су украс света, шапутао им да се домовина брани лепотом, да нам још само але фале, стихотворио „чудне се ствари дешавају док анђели спавају”, питао од кога су постали мајмуни. У стилу генерала, „силе љуте”, наредбодавно, јуначки, ускликнуо: „По целом свету храбро реци: одрасли нису дорасли деци”.

И шта све још он није. У бројкама: преко 90 књига штампаних у близу два милиона примерака – и то не у Кини него код нас, пет телевизијских серија за децу („Магнет”, „Хиљаду зашто”, „Хајде да растемо”, „Испеци па реци”, „Фазони и форе”) и једна чудесна документарна серија „Двоглед” с Драганом Бабићем – кад смо први пут упознавали крајеве света за које смо дотад знали само из бајки.

Љубивоје је рођен у Љубишу крај Чајетине на Златибору, од оца Михаила и мајке Милесе. Школовао се у родном месту, у Чајетини, Ужицу и Београду, где је дипломирао на Филолошком факултету. Поносни је носилац црног појаса у каратеу и радо се сећа свог детињства:

„Учитељица Милица нас учи да ’нешто’ урадимо својим рукама. Сви смо донели понеку алатку: бритву, турпију, длето, бургију... Ја правим пуцаљку од зове. Јанићије праћку. Велизар дрвени пиштољ. Трапави Милорад врти бургијом рупу на чамовој дасци.

– Чему ти служи та рупа на дасци, Милораде? – пита га Милица.

– Да кроз њу гвирим, учитељице.

– Шта видиш док гвириш кроз ту рупу?

– Не знам, још нисам гвирно.

– Па, хајде, прогвири, Милораде! – наваљивала је учитељица.

Трапави Милорад принесе даску лицу и погледа десним оком кроз рупу, право у учитељицу. Дуго гледа. Не трепће. Милици постаде мало непријатно, окрену се нама, а ми сви већ гледамо у њу, упућени Милорадовим зверањем. Она се осмехну, па се и ми насмејасмо. Сви сем Трапавог Милорада. Он је био и даље озбиљан, чврсто загледан у Милицу.

– Милораде! – зовну га изненада учитељица, забринута.

– Шта је? – трже се Милорад.

– Не каже се „шта је”! – подучи га Милица.

– Знам да се не каже, ал’ си ме уплашила, учитељице!

– Извини. Шта си видео гвирећи кроз рупу на дасци?

Милорад ћути. И ми ћутимо, гледамо га радознало.

– Облак. Плави облак, са плавим очима! – шапатом прозбори Милорад и заплака.

Учитељица га пригрли. Држала је његову главу на грудима све док није престао да плаче. Тако смо и ми одахнули и разведрили се.

Сви смо је волели. И ја сам је волео, али мени није пало на памет да је гледам кроз рупу на дасци и да је видим као плави облак са плавим очима. Мени није пало на памет да заплачем, па да ме она привије на груди. Све је то пало на памет Трапавом Милораду”.

О себи данас песник сам каже:

„Ако би овде требало да стоји неки наслов најбоље би било: ’Ја, песник’. Почео сам и сам звати себе тако после једног случаја на улици, испред семафора. Са четком у рукама, машући према мојим колима, прилази црнпурасти момак, онда стане, загледа ме озбиљно, па пита:

– Песниче, како иду песме?!

Хтедох да му се представим као Ршум, Љуба Ршум, онако џејмсбондовски, и наставим вожњу. Ипак, добацих му да иду. Добро иду!

Размишљам: тај дечак вероватно и не чита много књиге, можда не иде ни у школу, али откуд зна да сам песник? Не зна моје име, али име није ни важно. Зна да сам песник! Има ли већег комплимента? Има ли прецизнијег питања од овог које је он поставио? Ниједан критичар, ниједан новинар, ниједан колега није ми поставио тако прецизно питање! Јер, песме ИДУ, дефинитивно! Одакле, куда, како, коме, од кога, то су све друга стручна питања којима би требало да се баве теорија и есејистика. Црнпурасти дечак бави се Животом! И зна суштину! Стидим се: ја о њему не знам ништа, он о мени, практично, зна СВЕ”.

Љубивоје живи у Београду и, како сам каже, ради оно што најбоље не зна: живи.