2021

„Црној птици“ Забавникова књижевна награда

Додељена књижевна награда „Политикиног Забавника”

ВЕСНИК НАДЕ

Романом „Црна птица” Александра Јовановић постала је најмлађи добитник наше награде за четрдесет две године њеног трајања. О томе како је настајала књига специјално за овај број пише ауторка.
   „Црна птица” је у неку руку била попут  експеримента. На четвртој години студија желела сам да напишем нешто намењено деци и младима, што је мени, у том периоду, било прилично страно. Иако љубитељка књижевности и филмова за децу, где се обрађују приче о одрастању и сазревању, попут „Пипи дуге чарапе”, „Гуливерових путовања” и „Доживљаја Тома Сојера”, током студија нагињала сам мрачнијим темама. Ово је био начин да помирим и спојим ове две струје. Тако је настао филмски сценарио, под именом „Жеља”.
   Студенте сценаристе након написаног дела обично прати кратко време заноса, а затим остављање тог истог дела на некој полици, у нади да ће га редитељ или продуцент некако наћи и одлучити да је довољно вредно да би се нашло на великом платну.

   Охрабрена речима професора Срђана Кољевића, да је сваки добар сценарио пропуштена идеја за роман, одлучила сам да испробам ту тврдњу. Мислила сам да ће „претакање” приче из сценарија у роман бити једноставан посао, али сам се преварила. Била је неопходна потпуно нова поставка ликова, многи поступци и особине су одузети а смишљени нови, затим промена времена из садашњег у прошло, ублажавање одређених ситуација и оно што ми је можда било и најзанимљивије – додавање главној јунакињи, Жељи, једног богатог унутрашњег живота, многих мисли за које у сценарију није било места.
   Забавно је било и дописивати разговоре између јунака, нарочито деце, јер они у роману заиста долазе до изражаја. Док је у сценарију најважније прецизним описима приказати одређени догађај, радњу или јунака, овде сам имала слободу да пишем о стварима које се „не виде”.
   Послала сам „прву руку” рукописа издаваштву Креативног центра и напето чекала. Након позива и предлога о објављивању, уследило је сређивање текста и почетак сарадње са дивним људима из Креативног. Највише сам се плашила реакције деце, хоће ли им Жељина пустоловина бити забавна или страшна, да ли је тема смрти родитеља исувише тужна за њих? Срећом, када сам чула утиске неколицине млађих читалаца, потврдило се оно у шта сам и веровала: деца су заиста храбрија од одраслих.
   „Црна птица” говори о губитку, али можда за нијансу више о одрастању. Покушала сам да прикажем онај тренутак у животу када безбрижно детињство престаје и почиње неко ново, не сасвим одрасло, али подједнако узбудљиво доба. У том тренутку деца су још деца, само с једном новом спознајом стварног света, која често дође с неком врстом губитка. У књизи, Жеља је изгубила оца, али губитак не мора нужно бити смрт. Губитак је када пас побегне од куће, када прекинемо пријатељство, променимо школу или град, када се родитељи разведу или нам љубав није узвраћена. Сваки губитак повлачи промену. Жеља сматра како јој живот никада више неће бити исти и у праву је. Оно што ће јој дати снагу јесте сазнање да, иако су губици ненадокнадиви, никако нису непремостиви.
   Сматрам да је веома важно говорити о оваквим темама, о патњи, усамљености, као стварним животним ситуацијама, које се дешавају сваког дана. Оне само тако могу да се превазиђу.
   Будући да сам оца изгубила јако рано, знам колико је тешко било одрастати у окружењу где је свако дубље говорење о губитку изазивало непријатност, а покушаји испољавања туге били сасечени или одбацивани. Људи не желе да се осећате лоше, али врло често не желе да прођу са вама кроз период опоравка, јер он може бити болан, дуг и исцрпљујућ. Управо због тог осећања изолованости, требало ми је више времена да се потпуно помирим са губитком. Волела бих да „Црна птица” покаже читаоцима да нису сами, да их утеши и увери, да ће све временом бити у реду. Какву год муку имали, колико год се она чинила мала или пак непремостива, проћи ће.
   Прича о Жељи ипак није прича о мени. Она је апсолутно своја, стварна колико и измишљена, са свим својим мислима, интересовањима и страховима. Хтела сам да је представим као већ храбру девојчицу, која о важним темама има шта да каже, али којој је, ето, придодат изненадни терет туге, терет који ће научити да носи и сваког дана постајаће све лакши. Осим тога, важно је нагласити да Жеља ипак још верује у чудесне ствари и да оне чекају иза сваког угла, само њу, да их открије. Зато и не треба да чуди што се након одуваних рођенданских свећица у њеном животу појављује Вук, тајанствени дечак са гробља који јој даје наду да ће можда моћи поново да види свог оца, само ако крене са њим у свет „са друге стране гробља”. Жеља пристаје, јер без тога приче не би ни било и упушта се у пустоловину, магичну и стварну, где ће на крају добити оно што је желела, али не онако како је мислила.
   Појава мале црне птице такође је важна, јер она овде не симболизује несрећу, већ наду и упорност. Њено појављивање у очевој песми, говори о јачини вере, не нужно у верском смислу, већ о вери као унутрашњем осећају који нам даје снагу да наставимо чак и онда, а поготову онда кад други сматрају да су наше жеље неоствариве.
   Подршка је кључна, јер нико не може све сам. Жеља је имала помоћ своје маме и пријатеља Луке, иако нису били сасвим упознати с њеним новим светом. Били су ту, чекали стрпљиво на Жељу. И она је дошла.
   Лепо је имати људе око себе али треба водити рачуна о томе који су људи добри за нас. У роману, Вук такође воли Жељу и верује да јој чини услугу. Ипак, он није добар за њу. Нисам желела да га опишем као окорелог негативца, неког ко дела искључиво из злобе. Када мислим о Вуку, мислим о усамљеном дечаку који је с годинама постао помало неосетљив на друге, баш због тога што никога није ни сретао, све до ње. Он је, попут Жеље, уплашено дете коме је потребна утеха. Његови лоши поступци говоре о томе колико му недостаје друштво и колико је сам у том, наизглед фантастичном простору где можеш да створиш све што хоћеш, осим пријатеља за игру. На крају, Вук ће, попут Жеље, добити срећан крај.
   Сада, када је писање „Црне птице” увелико завршено, могу да посматрам њен пут. Занима ме где ће све да заврши. Радујем се и неизмерно сам захвална свима који су јој омогућили живот.

Александра Јовановић

ЈЕДНОГЛАСНО

   Роман „Црна птица” Александре Јовановић у издању Креативног центра добитник је четрдесет друге по реду књижевне награде „Политикиног Забавника” за најбољу књигу намењену младима а објављену у 2020. години на српском језику.
   Жири у саставу: академик Александар Костић (председник), психолог, Ирена Шпадијер, професорка на Филолошком факултету у Београду, Петар Арбутина, извршни директор „Службеног гласника”, Милорад Милинковић, филмски редитељ, и Петар Милатовић, заменик главног и одговорног уредника „Политикиног Забавника”, одлуку је донео једногласно.
   Образлажући одлуку, жири је, између осталог, закључио да је „роман ’Црна птица’ младе Александре Јовановић оригинално дело које успешно спаја елементе фантастике, хорора, психолошког романа и универзалне приче о одрастању. То је и узбудљиво вишеслојно штиво где се млади суочавају са светом какав заправо јесте, у коме и срушени снови умеју да изнедре наду и љубав...”
   Иначе, на овогодишњи конкурс приспело је 58 наслова а у ужем избору нашле су се, поред добитника, и следеће књиге: „Загрли месец” Данице Богојевић (Лагуна), „Све што (ни)сам знала” Драгане Младеновић (Креативни центар), „Одбегла мама” Снежане Гњидић (Клет), „Упомоћ, изгледа да сам се заљубила” Роберта Такарича (Лагуна) и „Клише” Ане Марић (Клет).
 

Књижевна награда ''Политикиног Забавника''

 

ДОСАДАШЊИ ДОБИТНИЦИ
 

Установљена 1979. године / награда се додељује 25. јануара 
(Дан Политике)
за претходну годину


За 1979. ГРОЗДАНА ОЛУЈИЋ
«СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ» Издавач,  МЛАДОСТ, Загреб
ЕНЕС КИШЕВИЋ
«МАЧАК У ТРАПЕРИЦАМА» Издавач, ШКОЛСКА КЊИГА, Загреб

За 1980. АНТО СТАНИЧИЋ
«ГАЛЕБОВО ГНЕЗДО» Издавач,  НОЛИТ, Београд

За 1981. ЉУБИША ЂОКИЋ
«ПОЗОРИШНЕ БАЈКЕ» Издавач,  ВУК КАРАЏИЋ, Београд

За 1982. ЈОЖЕ ХОРВАТ
«ОПЕРАЦИЈА СТОНОГА» Издавач, МЛАДОСТ, Загреб

За 1983. МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ
«ШЕШИР ПРОФЕСОРА КОСТЕ ВУЈИЋА» Издавач,  ВУК КАРАЏИЋ, Београд

За 1984. ПАВАО ПАВЛИЧИЋ
«ТРОЈИЦА У ТРЊУ» Издавач,  МЛАДОСТ, Загреб

За 1985. ГРАДИМИР СТОЈКОВИЋ
«ХАЈДУК У БЕОГРАДУ» Издавач, ВУК КАРАЏИЋ, Београд

За 1986. ПАЛМА КАТАЛИНИЋ
«АЊА ВОЛИ ПЕТРА» Издавач,  МЛАДОСТ, Загреб

За 1987. ВЛАДИМИР СТОЈШИН
«ШАМПИОН КРОЗ ПРОЗОР» Издавач, ПРОСВЕТА, Београд

За 1988. ДАМИР МИЛОШ
«БИЈЕЛИ КЛАУН» Издавач,  МЛАДОСТ, Загреб

За 1989. ПЕТАР ПАЈИЋ
«МАШТА СВИХ ГАВРИЛОВИЋА» Издавач, ВУК КАРАЏИЋ, Београд

За 1990. БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ
«ПРИЧЕ О ЖИВОТИЊАМА» Издавач, ВЕСЕЛИН МАСЛЕША, Сарајево

За 1991. ВУК ЦЕРОВИЋ
«ХРАБРИ ДЈЕЧАК ДРОЊО» Издавач, НОЛИТ, Београд

За 1992. СЛОБОДАН СТАНИШИЋ
«ТАНГО ЗА ТРОЈЕ», Издавачи: ПРОСВЕТА, Београд и МИГП Војводина Бездан

 

За 1993. ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ
«МАЧ КНЕЗА СТЕФАНА» Издавач,  БИГЗ, Београд

За 1994. МИРЈАНА СТЕФАНОВИЋ
«СЕКИНО СЕОЦЕ»,Издавач,  ИП ГИНКО, ГИНИС YУ

За 1995. БОРКА ЖИВИЋ
«МРМОР И БЕС» Издавач,  ПРОСВЕТА, Београд

За 1996. МИЛЕНКО МАТИЦКИ
«СВИРКА» Издавач, БМГ, Београд

За 1997. ДРАГАН ЛУКИЋ
«СВАКОДНЕВНЕ ПЕСМЕ» Издавач, СРЕМПУБЛИК,  Београд

За 1998. СВЕТЛАНА ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ
«КЊИГА ЗА МАРКА» Издавач, СТУБОВИ КУЛТУРЕ,  Београд
ВЕСНА АЛЕКСИЋ
«ЈА СЕ ЗОВЕМ ЈЕЛЕНА ШУМАН» Издавач, ИП РАД, Београд

За 1999. ДРАГОМИР ЂОРЂЕВИЋ
«СЕЋА ЛИ СЕ ИКО» Издавач, ИП РАД Београд

За 2000. РАНКО РИСОЈЕВИЋ
«ИВАНОВО ОТВАРАЊЕ» Издавач, ЗАДУЖБИНА ПЕТАР КОЧИЋ,
Бањалука-Београд

За 2001. ВЛАДИМИР АНДРИЋ
«ПУСТОЛОВ» Издавач, Пословна јединица истрживања РТС-а, Београд

За 2002. ИГОР КОЛАРОВ
«АГИ И ЕМА» ГИК, Издавач, ЉУБОСТИЊА, Трстеник

За 2003. РАДИВОЈ БОГИЧЕВИЋ
«У ТРКУ ЗА ЈЕЛЕНОМ» Издавач, АРОДНА КЊИГА,  Београд

 

За 2004. ДЕЈАН АЛЕКСИЋ
«ПУСТОЛОВИНЕ ЈЕДНОГ ЗРНА КАФЕ»
Издавач, ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ И НАСТАВНА СРЕДСТВА, Београд

За 2005. МИОДРАГ ЗУПАНЦ
«БАЈКА ИЗ БУЏАКА»
Издавач, ПЛАТО, Београд

За 2006. ДАНИЈЕЛ ИЛИЋ
«REX MUNDI»
Издавач, ИП ФИЛИП ВИШЊИЋ, Београд

За 2007. ЉУБИВОЈЕ РУШУМОВИЋ
«ТРИ ЧВОРА НА ТРЕПАВИЦИ» Издавач ТЕН 2002. д.о.о. , Београд

За 2008. МОШО ОДАЛОВИЋ
«ГДЕ ЈЕ ЛАМПИНО ДЕТЕ» ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ И НАСТАВНА СРЕДСТВА,  Београд

За 2009. МИНА С. ЋУРЧИН И БРАНИСЛАВ С. ОГЊЕНОВИЋ
«ЈАГОРЧЕВИНА И ДРУГЕ ПРИЧЕ»  Ауторско издање, Београд

За 2010. МИЛЕНКО БОДИРОГИЋ
«ПРОГНАНА БИЋА»  ОРФЕЛИН, Нови Сад

За 2011. годину: ИГОР КОЛАРОВ
«КУЋА ХИЉАДУ МАСКИ»  Издавачки студио ''ЧЕКИЋ'', Београд

 

За 2012. годину: ЛИДИЈА НИКОЛИЋ
«БУВЉЕ ХВАТАЛИЦЕ» Издавачки студио ''ЧЕКИЋ'', Београд

 

За 2013. годину: УГЛЈЕША ШАЈТИНАЦ
«ЧАРНА И НЕСВЕТ» Издавачки студио ‘’ПЧЕЛИЦА’’ из Чачка   /  35. пут

 

За 2014. годину: СИМЕОН МАРИНКОВИЋ
«СТИЛСКЕ ИГРЕ» Издавач ‘’КРЕАТИВНИ ЦЕНТАР’’, Београд
ДЕЈАН АЛЕКСИЋ
«ЦИПЕЛА НА КРАЈУ СВЕТА» Издавач ‘’КРЕАТИВНИ ЦЕНТАР’’, Београд

За 2015. годину: ИВАНА ЛУКИЋ « (НЕ) ПИТАЈ МЕ КАКО САМ»
Издавач '‘’КРЕАТИВНИ ЦЕНТАР’’, Београд


За 2016. годину: ВЛАДИСЛАВА ВОЈНОВИЋ «АВРАМ, БОГДАН, ВОДУ ГАЗЕ»
Издавач ''СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК'', Београд


За 2017. годину: ЈАСМИНКА ПЕТРОВИЋ «СВЕ ЈЕ У РЕДУ»
Издавач ‘’КРЕАТИВНИ ЦЕНТАР’’, Београд

 

За 2018. годину: СТЕФАН ТИЋМИ «ЈА САМ АКИКО»
Издавач ‘’ЛАГУНА’’, Београд

За 2019. годину:  СОЊА ЋИРИЋ «НЕЋУ ДА МИСЛИМ НА ПРАГ»
Издавач ‘’ЛАГУНА’’, Београд