Живот пише драме

НЕ ДИРАЈ ЖЕНУ ДОК ПЕВА

Кира је одувек уживала у музици, али никад није ни слутила да ће јој баш она спасити живот

Након година проведених између Флориде и Охаја, Кира Копестонски преселила се у Плејсервил како би уживала у природи Колорада. Пошто је била страствени планинар, радовала се освајању нових стаза. Њен пустоловни дух пратила је свакако и љубав према природи, која ју је навела да студира биологију. Свирала је клавир, виолончело, балалајку, усну хармонику и диџериду. Њени слушаоци били су разнолики – од породице и пријатеља на мањим окупљањима до непознатих људи у концертнима салама. Ипак, тог августа 2014. године није могла да бира пред ким ће наступити.

Био је пријатан дан за планинарење. Кренула је уобичајеном стазом, близу „Даун вели” парка, ослушкујући природу, као и увек. Онда је скренула са главне стазе и десетак минута шетала кроз шуму.
   Тада је чула како је грана крцнула. Одмах је схватила да није сама. Крајичком ока приметила је нешто жућкасто-смеђе, а онда се полако окренула. Иза ње, на свега неколико метара, стајала је пума. Кира је знала да су ове велике мачке тихе, брзе и опасне. Била је сама, без оружја и без икакве помоћи у близини.
   У оваквим околностима људи обично панично вриште и беже, чиме само разјаре грабљивицу. Кира је, међутим, покушала да остане прибрана. Полако се кретала, надајући се да ће пума одустати. Почела је да се спушта низ стрму падину. Како би направила корак-два, животиња би јој се приближила – играле су игру мачке и миша. Убрзо је схватила да је само питање тренутка кад ће је напасти.

Када јој се пума примакла на два и по метра, Кира се усправила и покушала да се учини што крупнијом – раширила је руке и зграбила грану. Желела је да јој да до знања да није лак плен. То је, међутим, није уплашило. Онда је Кира учинила нешто неочекивано. Уместо да вришти – запевала је. И то не било шта – дубоким гласом започела је оперску арију, одлучно и гормогласно, као да јој живот од тога зависи.
   Необичан звук разлегао се шумом. Пума је застала, спустила уши и посматрала Киру која је певала све гласније, надјачавајући страх. А онда је животиња почела да се повлачи. Полако је заобишла жбуње и нестала међу дрвећем.
   Када се уверила да је опасност прошла, Кира је назвала пријатеља, који је о овоме обавестио надлежне. Потом се вратила на стазу, где су је чекали заменици шерифа. Њима су и раније пријављивани сусрети са пумама, али веома ретко се дешавало да оне вребају и прате људе. Кира је, на срећу, знала како да се при овом сусрету понаша. Тиме што се учинила крупнијом и страшнијом, дала је звери до знања да није њен плен.

Касније је о овом догађају говорила мирно, као о нечем сасвим обичном. За њу то можда и јесте било тако – цео живот провела је споразумевајући се музиком и сликарством. Сусрет са пумом у планини овековечила је на једној својој слици.
   У новинским интервјуима описивала ју је као величанствену мачку са топлим очима боје ћилибара, а можда и беспрекорним музичким укусом.