Петковдан - 15. мaj

МОСКОВСКИ ПОДЗЕМНИ ДРАГУЉ

На данашњи дан 1935. године подземна железница у Москви превезла је прве путнике

Планови за изградњу метроа сежу до Царске Русије, али су одложени због Првог светског рата и Октобарске револуције. До 1928. године Градско веће направило је пројекат за прву линију, а посао је понудило немачком „Сименсу”. Совјетске власти одобриле су га 1933. године за десет линија укупне дужине од 80 километара.
   Метро је био неопходан како би се Москва изборила с растућим бројем становника: у њој је 1928. године живело 2,16 милиона људи, а пет година доцније чак 3,6 милиона. Железница је отворена са 11 километара дугачком линијом од Сокољника до центра града, са 13 станица. Вагони су се кретали просечном брзином од 47 километара на сат. И руководство и народ Совјетског Савеза поносили су се својим делом.
   За време Великог отаџбинског рата градња је била успорена, али је 1943. године завршен тунел испод реке Москве, који је проширио метро за још две линије. Током опсаде града крајем 1941. године станице је испунило мноштво грађана, тражећи заклон од бомби. Влада се преселила на станицу Мајаковског, иначе једну од најлепших, где је и Стаљин одржао неколико говора. Док су падале бомбе, овде се родило 217 беба. Шарл де Гол је приликом боравка у Москви сишао у метро, где су га задивиле машиновође – жене које су у тим тешким годинама замениле мушкарце из борбених јединица.



  Изградња Кружне линије завршена је 1954. године. Ова занимљива линија, која повезује све остале и обухвата границе градских зидина из 16. века, има и своју легенду: Стаљин је на састанку с пројектантима на мапу ставио шољицу с кафом. Кад су остали сами, инжењери су видели смеђи круг у средишту града и прионули на посао! Линија, дугачка 20 километара, и дан-данас је означена смеђом бојом.     
   Арбатска линија дубоког метроа у непосредној је вези с почетком Хладног рата, пошто су и линије и станице планиране као склоништа у случају атомског напада. У време Никите Хрушчова украси су видно поједностављени, а типски план њихове изградње добио је надимак „Сорокношка” (рус. сорок – ’четрдесет’). Све станице изграђене у то време имале су 40 стубова у два реда и разликовале су се углавном само по боји мермера и керамичких плочица.

Данас Московски метро има 15 линија, 275 станица (од којих је четрдесетак увршћено на списак Објеката културног наслеђа народа Руске Федерације) и дугачак је 481,4 километра. Најдубљи део је станица испод Парка победе (84 метра). Десети је најдужи у свету. Њиме се просечно, радним данима, превезу милиони путника, по чему је шести у свету, после Пекинга, Токија, Шангаја, Сеула и Гуангџоуа. Од 1984. године мушки глас најављује линије које иду у центар, а женски оне које излазе из Москве. Ради од пола шест ујутру до један сат после поноћи, када се затвара ради чишћења. Беспрекорна чистоћа и данас задивљује посетиоце из иностранства.
   Постоји још један мит о Московском метроу. Теоретичари завере сматрају да постоји дубљи метро-систем под шифрованим именом „Д-6”, осмишљен и изграђен у Хладном рату ради брзе евакуације војног руководства у случају нуклеарног напада. Прича се да он повезује Кремљ, Генералштаб, Лубјанку (седиште Државне безбедности), Министарство одбране и још неколико других важних установа. У ову линију, наводно, улази се кроз подземне пролазе Државне библиотеке Русије, Московског државног универзитета и најмање две станице видљивог метроа.