Живот пише драме

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЗАБОРАВИО ДА УМРЕ

Дали су му највише девет месеци живота, а он је омашио рок

„Сви ће умрети једног дана, само им треба времена.” Ова реченица Нила Гејмена посебно је тачна у случају једног Грка.
   Као и многи Европљани, Стаматис Мораитис искусио је тешке ударце током Другог светског рата. Након што је рањен у борби, ратни вихор одвео га је далеко од родне Икарије. Најпре је пребегао у Турску, а затим је 1943. године кренуо бродом пут Америке, у потрази за бољим животом. У „обећаној земљи” вредно је радио, засновао породицу, купио своју прву кућу и „шевролет”. Живео је свој амерички сан све до средине седамдесетих година прошлог века.
   Једног јутра осетио је да му је дах краћи. Помислио је да је премор и није томе придавао превише значаја. Како је време пролазило, тешкоће са дисањем бивале су све чешће, па је решио да се обрати лекарима. После низа прегледа, установили су му рак плућа. Стаматис је одмах питао колико му је остало живота јер је имао да заврши важне послове. Лекари су му дали шест до девет месеци. У том тренутку имао је шездесетак година.
   Са зебњом је размишљао о будућности, али не из страха од смрти, већ од трошкова. У Америци су погреби изузетно скупи. Био је уверен да неће моћи то никако да плати, а није желео да остави дугове породици. Тада је одлучио – рећи ће супрузи како стоје ствари, спаковаће се и вратити у Икарију. Ако ће већ ускоро преминути, волео би да дочека своје последње дане у родном месту, на сунцу и крај мора, пијући вино. А желео је и да почива са својим прецима. Обавестио је лекаре да се неће даље лечити и спремио се за пут у једном правцу.

Када је са супругом стигао на Икарију, уселио се у кућу својих родитеља. Као сваки послушни болесник, препустио се нези ближњих и чекао судњи час. Пошто је одбио хемиотерапију и било какве лекове, одлучио је да то мало времена што му је преостало проживи најбоље што уме.



   Међутим, дани су пролазили, а болест није напредовала. После неколико месеци и даље га није савладала. Проводио је пуно времена у природи, на сунцу. Свакодневно је водио бригу о башти и испијао две-три чаше домаћег вина свог суседа. А онда је решио да и сам засади винову лозу. Иако је веровао да неће доживети да проба плодове свог рада, тешио се да ће његова супруга пити то вино и да ће је оно сећати на њега.
   Након шест месеци помислио је да је смрт отишла на стару, погрешну адресу. Уместо да му се здравље погорша, осећао се све боље. Обновио је пријатељства из детињства и уживао у све чешћим дружењима. Иако је био свестан прогнозе коју је добио, жеља за животом у њему само је расла, а дани су му били све испуњенији.

Године су пролазиле, потом и деценије. Стаматис је био жив и здрав. Јео је воће и поврће из своје баште. Од маслина из породичног маслињака правио је уље. Плео је корпе од прућа на свежем морском ваздуху. Свакодневно је шетао, обилазио другаре и пио вино. Када су га питали у чему је његова тајна, шалио се да је, мало-помало, уљуљкан у свом миру, просто заборавио да умре.
   Али, како то са свима бива, једног дана дошао је ред и на њега. Умро је природном смрћу 2013. године – готово четири деценије касније него што су му предвидели. Са пуних 98 година, надживео је чак и лекаре који су му поставили смртну дијагнозу.
   Научници тврде да је Стаматисов живот пример како окружење, свакодневне навике и јака подршка заједнице могу благотворно да утичу на здравље и дуговечност. Сви су сложни у томе да има нечег посебног на Икарији, чим њени становници живе знатно дуже од остатка света.
   А можда је господин Мораитис био један од ретких који се чврсто држао једноставног рецепта – природа, кретање, добра храна и друштво, и што мање брига.