Петковдан

1. МАЈ!

На данашњи дан 1886. године радници Чикага кренули су у жестоку борбу за своја права. Овај датум се и даље слави као Међународни празник рада.

Иако је сада осмочасовно радно време у већем делу света уобичајено, за овај циљ многи су у Европи и САД крајем 19. века дали животе. У САД је после 1879. године почела убрзана индустријска производња, а Чикаго је био средиште развоја. Десетине хиљада досељеника радиле су за долар и по дневно, 60 сати недељно. Послодавци су се служили свим средствима да спрече удруживање радника: отпуштали су синдикалне вође, унајмљивали штрајкбрехере, шпијуне, силеџије и приватна обезбеђења, а искоришћавали су и националне напетости међу радницима.
   Између 1884. и 1886. године синдикално чланство порасло је на више од 700.000 људи. Било је и наоружаних анархиста, нарочито међу Немцима. Веровали су да ће успешно деловање против полиције и преузимање главних индустријских средишта исходовати масовном јавном подршком, потом револуцијом, уништавањем капитализма и успостављањем социјалистичке економије.
   Синдикати Чикага тог 1. маја 1886. године изашли су на улице са социјалистима, анархистима и другим групама које су се бориле за права радника. Скуп за осмочасовни радни дан почео је мирољубиво. Низ Авенију Мичиген предводили су их анархиста Алберт Парсонс, његова супруга Луси и њихова деца. Међутим, 3. маја полиција је убила неколико радника у близини фабрике коју су преузели штрајкбрехери. Исте вечери, анархисти су одштампали и поделили летке с позивом радницима да се наоружају и сутрадан дођу.
   Марширајући улицама, стигли су до трга Хејмаркет. Тројица су одржала говоре, киша је пљуштала и већ се доста људи разишло. Полиција је стигла сат и по пред поноћ и наредила да се маса разиђе. Док је ишла према радницима, пред њих је пала бомба, која је на месту убила једног полицајца и још шесторицу. Одмах је уследила размена ватре. Историчари тврде да је полиција пуцала прва и наставила да пуца иако су људи бежали. Убијено је и рањено 70 људи. Оних који су се бојали да потраже помоћ било је бар исто толико.

Полиција је наредна два месеца претресала куће, тражила оружје и летке. Суђење је трајало од 11. јуна до 11. августа 1886. године уз отворено непријатељство и суда и јавности. За поротнике се пријавило чак хиљаду људи. Саслушано је 118 сведока, од тога 54 полицајца. Пресуда је разјарила раднике широм света. Осам анархиста осуђено је за заверу против власти – седморица на смрт и један на 15 година затвора. У јуну 1893. године, гувернер државе Илиноис потписао је помиловања за тројицу, назвавши их жртвама хистерије, пристрасне пороте и судије.
   Савез америчких радника одлучио је да се до 1890. године избори за осмочасовни радни дан. Писао је конгресу Друге интернационале у Паризу, предложивши уједињење у овој борби. Први мај 1890. године усвојен је као дан када ће сви радници света изаћи на улице.
   На једном чикашком гробљу подигнут је споменик страдалим радничким вођама. Споменик је добила и полиција града Чикага, али је он толико пута засипан бојом, у њега су се залетали трамваји, два пута је разнет бомбом, чувало га је приватно обезбеђење, па је коначно премештен на безбедније место – у хол главне зграде Градске полиције.