Живот пише драме

ЛЕДЕНО ИСКУШЕЊЕ

Зима у Минесоти позната je по својој оштрини, али 1980. године једну деветнаестогодишњакињу
замало је коштала живота

Џин Хилијард из Ленгбија враћала се кући након вечерњег изласка у оближњем градићу. Нешто после поноћи кренула је пречицом низ залеђени шљунковити пут јужно од Ленгбија, када јој је аутомобил проклизао и слетео у јарак. Срећом, није се повредила, али је ауто остао заглављен. Одмах је почела да прекорева себе што је по ледом окованим путевима кренула очевим аутомобилом. Мисли су јој се вртеле по глави: да ли је ауто много слупала, шта ће јој родитељи рећи и када ће стићи помоћ.
   Знала је да после поноћи туда готово нико не пролази. Изашла је из возила и сетила се да у близини живи њен пријатељ, Воли Нелсон, код ког би могла да преспава. Са олакшањем је кренула пешице. Али кад је прошло првих десет минута, па још толико, схватила је да није добро проценила раздаљину. Није је обузео страх пошто је и даље размишљала о томе колико ли је оштетила ауто.
   Када је излазила из куће, знала је да ће само возити до Фостона па се није нарочито утоплила – на себи је имала јакну, каубојске чизме и танке рукавице. Минути су пролазили, прелазила је једно брдо за другим, док су јој ветар и хладноћа немилосрдно гризли лице, а снег и лед отежавали ход. Оно што је мислила да је удаљено 800 метара било је заправо на више од три километра.

После готово сат времена хода кроз дрвеће је угледала светлост. Схватила је да је надомак Волијеве куће. Последње чега се сећа јесте да јој се све одједном замрачило. Само неколико корака делило ју је од сасвим другачијег епилога. Међутим, лежала је без свести, на 30 степени Целзијуса испод нуле. Топлота ју је неумитно напуштала, а хладноћа се ширила телом.



   Око седам ујутру, Воли је, спремајући се за посао, изашао на трем. Крајичком ока, на мање од пет метара, приметио је нешто необично у дворишту. Кад је пришао, на сопствени ужас угледао је Џин – без свести и круту попут даске. Помислио је да је мртва, али је затим приметио да ипак дише, једва. Зграбио ју је за крагну и одвукао на трем. Замолио је своју девојку да му помогне да заједно унесу укочену Џин у ауто. Положили су је преко седишта и одјурили у најближу болницу у Фостону.

Када су видели у каквом је стању, лекари нису гајили наду. Након више од шест сати на хладноћи, Џин је била готово потпуно смрзнута. Лице јој је било пепељасто, непомичне очи нису реаговале на светлост, а телесна температура била је сувише ниска да би је обичан термометар измерио. Износила је свега 27 степени Целзијуса – што је више од десет степени испод уобичајене телесне температуре. Срце јој је куцало тек дванаест пута у минуту. Покушали су да јој дају инфузију, али нису успевали да иглом пробију укрућену кожу. Неколико игала се сломило у безуспешним покушајима, па су прешли на опробани поступак за случајеве тешке хипотермије – ставили су јој електричне грејне јастуке на тело и почели да је загревају.
На њихово изненађење, после два сата, Џин се пробудила и почела да говори. Имала је осећај да је истрчала маратон. До поднева јој се постепено враћала покретљивост тела.
Ипак, ту није био крај невољама. Када су јој скинули фармерке, лекари су приметили да јој је од струка наниже кожа потпуно потамнела. Због опасности од заразе и одумирања промрзлог ткива, разматрали су да јој одстране обе ноге. Два сата касније, осећај у ногама почео је да јој се враћа. Сви су осетили олакшање. Џин је помислила да ће у најгорем случају изгубити који ножни прст, што јој, после ледене голготе коју је прошла, не би тешко пало.

Након седам недеља опоравка, отпуштена је из болнице. Чудесним сплетом околности, једине последице шесточасовног смрзавања били су пликови на ногама. Многи би се после оваквог искуства одселили у топлије крајеве, али не и Џин. Каже да и даље воли зиму, и да хладноћу подноси много боље него врућину. Једну ствар ипак избегава – вожњу залеђеним путевима ноћу.