За читање и уживање - Ђани Родари

СМРТ ЈУЛИЈА ЦЕЗАРА

Професор Терибилис (илити Грозни) данас је био виши него обично. То се с њим често дешавало у дане кад прозива. Ученици су већ научили да без мерења тачно одреде његов раст: охо, порастао је бар четврт метра! Чак су му се испод мрких панталона виделе љубичасте чарапе, а изнад њих мала бела бразготина.

На табли Професор Терибилис листа свој нотес и мрмља:

‒ Данас сам вас окупио да бих од вас ишчупао истину и зато ниједан неће одавде изићи ни жив ни мртав док ја не дознам. Јасно? Дакле, да видимо списак окривљених... Албани, Алберти, Албини, Албони, Албучи... Хм, добро, нека буде Цурлети.

Ученик Цурлети, последњи на списку, грчевито се хвата за клупу као да жели избећи судбину. На крају ипак устаје сасвим полако и, заплићући ногама, иде према табли. Професор Терибилис пробија га својим убиственим погледом.

‒ Драги Цурлети, захтевам истину вашег добра ради. Уколико је пре добијем, утолико ћете пре бити слободни. Знате већ да имам начина да вам одрешим језик. Зато одговарајте брзо и ништа не кријте: када је, ко, где и зашто убио Јулија Цезара? Кажите такође како је у то време био одевен Брут, колико је била дугачка Касијева брада, где се у тренутку убиства налазио Марко Антоније. Реците још који је број ципела носила Цезарова жаена и колико је новца потрошила тог јутра на пијаци.

Пред том лавином питања ученик Цурлети почео је да се повија, али Терибилис је био неумољив.

‒ Говорите! ‒ виче и наочиглед израста за још пет центиметара.

‒ Не сећам се ‒ муца Цурлети.

‒ Наравно! Уверен сам да се не сећате ни да ли је томе присуствовао Цицерон, да ли је носио сунцобран или слушни апарат, да ли је дошао кочијом или таксијем...

‒ Не сећам се –поново муца Цурлети али помало долази себи. Осећа подршку осталих ученика који га, видећи с колико храбрости одолева насртајима инквизитора, бодре знацима. Он нагло подиже главу вичући:

‒ Од мене нећете чути ни речи!

Ученици аплаудирају.

‒ Тишина! ‒ виче Терибилис ‒ иначе ћу вас све оборити на матури.

У том тренутку Цурлети пада у несвест. Терибилис зове послужитеља и овај излива на несрећника ведро воде. Цурлети отвара очи и жедно лиже капи.

‒ Небеса. Па вода је слана...

‒ Доста! ‒ грми Терибилис.

У том тренутку диже се ученик Цурлини.

‒ Професоре, ја ћу говорити ‒ прозбори у муклој тишини.

‒ Најзад! Најзад ће ми неко све рећи ‒ с олакшањем уздахну професор.

Ђаци су премрли. Ко зна шта је све у стању да каже тај Цурлини.

‒ Јулије Цезар ‒ поче он, претварајући се да црвени од нелагодности ‒ преминуо је пошто је задобио двадесет четири ударца ножем.

Професор Терибилис толико се избезумио да ни уста не могаше да отвори. У тренутку се смањио за неколико дециметара.

‒ Како? ‒ шапуће. ‒ Зар нису била двадесет три?

‒ Двадесет четири, професоре ‒ без колебања понавља Цурлини.

‒ Али ја имам доказе ‒ побесне Терибилис. ‒ Ја имам при руци оду нашег прослављеног поете у којој описује преживљавања Помпејеве статуе у тренутку кад је Цезар пао погођен ножем завереника. Ево тачног цитата: „Непомични мермерни Помпеј шапташе нечујно: Ах, зликовци! Он је рањен. Боже!” Погледај. Видиш ли? Цезар, двадесет и три...

Али ученици су, схвативши игру, подржали Цурлинија и углас повикали:

‒ Двадесет четири, двадесет четири!

Терибилиса су спопале муке сумње. Толико се смањио да је сад био нижи од професорке математике. Да, чело му је сад у истој равни с катедром и, да би видео ученике, мора да се диже на прсте. Тај призор није могао да не дирне златно срце ученика Албертија, о којем сви говоре да би заслужио награду за доброту ако би таква постојала.

– Професоре ‒ кратко проговори он ‒ тврдња Помпејеве статуе може лако да се провери. Довољно је да приредимо екскурзију у антички Рим, присуствујемо Цезаревом убиству и сами пребројимо његове ране.

Терибилис се одмах ухватио за тај ленгер наде. Истог тренутка позвао је телефоном агенцију „Хроно-тур” и већ после неколико тренутака читав разред се укрцао у времеплов. Пилот је подесио инструмент на март 44. године пре наше ере. Машина их је, не осећајући никакво трење ни у ваздуху ни у води, пренела кроз векове и миленијуме и однела право међу гомилу окупљену испред Сената, где се очекивао долазак сенатора.

‒ Да ли је Јулије Цезар већ дошао? ‒ запита Терибилис неког незнанца ког су његови другови називали Гај. Овај га није разумео и зато запита свог пријатеља:

‒ Шта је овом чудаку?

Терибилис се тада сетио да су у античком Риму сви говорили латински, зато понови своје питање на латинском.

– Откуд су дошли ови неотесанци? Дошли у Рим, а нису се потрудили да науче ниједну римску реч ‒ рече један Гајев друг.

Очигледно, школски латински уопште није погодан за разговор са старим Римљанима. Није помогао ни милански дијалект. Ученици су му се већ отворено подсмевали. Сви осим једног. Цурлини је забринут. Слагао је да би спасио Цурлетија, а сад ће сви дознати да су ипак била двадесет три убода. Шта да ради?

Терибилис је нацртао у својој бележници двадесет четири круга и у држао руци спремну оловку. За сваки удар ножем прецртаће један круг. А Мамбрети, познати шаљивџија, надувао је двадесет четири балона с намером да за сваки убод прободе по један и да звук њиховог пуцања ухвати на магнетофон. Зубрили је понео јапански минијатурни транзисторски рачунар. Брагули је спремио кино-камеру с двојним филтером да би читаву екскурзију снимио у боји.

У том тренутку на сцену је нагрнула група америчких туриста. Кикоћу се, жваћу жвакаће гуме. Туристи дижу толику галаму да су потпуно загушили чак и трубу која најављује Цезаров долазак. Изненада стиже и италијанска телевизијска екипа с намером да сними документарни филм за рекламирање кухињских ножева. Режисер одмах почиње да распоређује присутне.

‒ Хеј, ви тамо, ви завереници, помакните се улево!

Преводилац преводи његова упутства на староримски језик. Један сенатор гура се кроз гомилу да би доспео у први кадар и маше.

Јулију Цезару је све то већ дојадило, али он ту више ништа не може да учини. Он ту више није главни. Режисер наређује да Цезара мало напудеришу да му лице не би сувише блештало. Догађаји се сад брже одвијају. Завереници ваде ножеве и наносе Цезару смртоносне ударце. Али режисер није задовољан.

– Рез! Рез! Много сте се збили. Не види се како му лије крв. Све из почетка!

‒ Што је ово досадно ‒ гунђа Маморети. ‒ Узалуд сам упропастио тринаест балончића.

‒ Пази, снима се! ‒ виче неко. ‒ Смрт Јулија Цезара. Други пут.

‒ Почињемо ‒ наређује режисер.

Завереници поново ударају. И опет је сцена покварена јер је неки амерички туриста испљунуо пред самог Цезара жвакаћу гуму. Брут се оклизнуо на њу и пао пред ноге некој позамашној госпи из Филаделфије. Ова се толико уплашила да јој је из руке испала ташна. Све је требало поново почети.

‒ Нека их ђаво носи! ‒ гунђа Цурлини.

Али његовим мукама изненада је дошао крај. Разред у пуном саставу мора назад у времеплов да би се вратио у 20. век.

‒ То је безобразлук! ‒ виче професор Терибилис.

‒ Није то никакав безобразлук ‒ одговара пилот. – Ви сте закључили уговор за лет кроз време на један час и тај час је истекао. Моја компанија није крива ако ви за то време нисте видели све што сте желели. Тражите одштету од телевизије. Ипак, да бих вам показао колико смо поуздана фирма и колико се трудимо да задовољимо своје муштерије, као поклон вама и вашим ђацима, ја ћу се времепловом, а по налогу „Хроно-тура”, задржати пет минута у средњем веку да бисте присуствовали проналажењу дугмета.

‒ Дугмета? ‒ запрепасти се Терибилис. ‒ Нудите нам дугме уместо убиства Јулија Цезара? Шта је нама стало до дугмета?!

‒ Дугмад има велику улогу ‒ мирно му објасни пилот. ‒ Кад не бисте имали дугмад, ветар би вам однео пешеве капута, а панталоне би вам спале.

‒ Доста трабуњања. Вратите нас у наше време ‒ прекину га Терибилис.

‒ С највећим задовољством ‒ одговори пилот. ‒ Бар ћу раније завршити посао, па ћу моћи да се обријем пре но што одем у биоскоп.

‒ А шта ћете гледати? ‒ запита један од ученика.

‒ „Фантомас се наљутио”.

‒ Сјајно! ‒ повикаше ученици углас. ‒ Професоре, хајдемо с њим!

Терибилис је у страховитој недоумици. Од јутра му све иде наопако. Пропао му је час; ни са одласком у стари век није имао више среће. Зашто се све то догодило? Можда ће у полутами биоскопске сале моћи о свему мирно да размисли и нађе одговор.

‒ Добро ‒ уздахну ‒ идемо да гледамо „Фантомаса”.

Цурлети и Цурлини се загрлише. Остали заурлаше од одушевљења. Алберти, златно срце, кришом избаци из времеплова ловачки нож, и то баш кад пређоше границу која дели деветнаести век од двадесетог. Намеравао је да тим ножем Цезару зада двадесет четврту рану да се не би открила Цурлинијева лаж. Да, Алберти је заиста силан момак и заслужио би награду за доброту ако би таква награда постојала.