Заводљива сећања

ТАЈНА ЏИНГИС-КАНОВОГ ШАТОРА

Иако се оснивач и најутицајнији војсковођа Монголског царства описује као човек који је оставио небројено потомство, нови научни докази дају много умеренију слику

Џингис-кан је чувен по лажним повлачењима којима је противнике намамљивао у замку, али су га можда још више прославиле тврдње историчара да је имао хиљаде деце, због чега данас сваки двестоти мушкарац на свету носи његове гене – њих 16 милиона.
   Међутим, једино је поуздано да му је четири сина – Џочија, Чагатаја, Огелдеја и Толуја – родила главна супруга Борте. Њихови животи су, као темељ каснијих династија Монголског царства, одлично истражени, што потврђују историјски извори. Сем тога, наводи се да је имао неколико кћерки, најчешће пет, и много жена у огромним харемима.
   Савремени историчари пак упозоравају да су такве бројке преувеличане због ондашњих политичких интереса. Умереније и вероватније процене крећу се зато од десетак до укупно тридесеторо деце.
   Генетичари који су 2003. године испитивали Y-хромозом широм Азије додатно су проширили теорију о његовом бројном потомству. Нашли су линију која се редовно јавља у тим крајевима, а наводно потиче од једног моћног претка из доба Монголског царства. Али, једно ново археогенетичко истраживање, објављено ове зиме, спровели су стручњаци с Универзитета Висконсин–Медисон. Испитали су древну ДНК три мушкарца и једне жене чији су остаци нађени у маузолејима Златне хорде у данашњем Казахстану, при чему верују да један костур припада Џочију, владаревом најстаријем сину. На основу тога, заједничког претка разгранатог родослова сместили су у раздобље чак 1000 година пре него што је Џингис-кан уопште основао своје царство. То би значило да он није зачетник лозе, већ само један од њених носилаца.

Највећа препрека расветљавању тога колико је Џингис-кан имао порода јесте чињеница да његов гроб никада није нађен.
   Према легенди, поворка је на сахрани убијала свакога кога би срела на путу до гробнице, а чим је кан положен у земљу, погубљени су најпре војници који су га сахранили, а затим и они који су њих обезглавили. Да би се тло изравнало и утабало и затрли трагови копања, преко гробног места протерано је 10.000 коња.
   Прича се да ни то није било довољно: Монголи су или скренули речно корито преко стазе којом је прошао спровод или су преко гробнице засадили дрвеће које је с временом израсло у густу, непроходну шуму.
   Због свега тога научници немају непосредан узорак његове ДНК. Дакле, тврдње о стотинама и хиљадама деце остају без доказа и полако улазе у легенде и митове.