За читање и уживање – Карл К. Андерсен

ЛОС КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЉУДЕ

Свеа је тражила разумевање – баш као ви и ја

Пре неколико година мој шеф, уредник новина у Копенхагену, у Данској, позвао ме је у своју канцеларију. Имао је за мене необичан задатак.
    – Андерсене – рекао је – мораш наћи женку лоса, и то брзо.
   Једина женка лоса у Данској је угинула.
   Пре двадесет година она и два величанствена мужјака препливали су преко мореуза из Шведске у Данску. Били су први примерци своје врсте који су се појавили у нашим шумама за осам стотина година. Сада су се плашили да ће лоза изумрети. Стигле су стотине писама наших читалаца. Тражили су да нађемо нову женку лоса.
   Изгледало је немогуће да је нађемо. Ипак, коначно смо успели. Пре неколико година један шведски новински издавач нашао је младунче лоса са сломљеном ногом и неговао га је док није оздравило. У знак пријатељства поклонио га је Данској.

Пријатељство с Кирстен

    Свеу, лоса, у нашу земљу довела су двојица Швеђана који су помогли у њеном одгајању.
   – Није лако с њом – рекао је за новине један од њих. – Она воли људе.
   Свеа је пуштена у шуму и мислили смо да је више нећемо видети. Али, нисмо је познавали.
   Једне вечери на вратима шумара Краљевске данске шумарске службе зачуло се ударање. Његова кћерка Кирстен отворила је врата и вриснула. Посетилац је био лос.
   Шумар је дотрчао с пушком у руци. Лосови могу да буду веома опасни. Једним ударцем предњих папака могу да убију човека. Али, Свеа је само стајала, спуштене главе.
   – Каква је то животиња? – замумлао је шумар.
   – Можда жели да је помазимо – рекла је кћерка.
   А то је било тачно оно што је Свеа хтела. Била је усамљена.
   Плашљиво, Кирстен је почешала врх њене огромне главе. А Свеа је гурнула девојчицу тражећи да настави. Био је то почетак пријатељства.
   Сваког јутра Свеа би долазила до куће на крају шуме и чекала да се појави Кирстен.
   Као пас, огромна животиња појурила би до ње и занела се док се заустављала. Онда би
нежно грицкала њено раме и разговарала.

Невоља на четири ноге

   Више од свега осталог, Свеа је волела да разговара. Слушала је говорника упирући у њега велике сетне очи. Одговарала је дубоким грленим брундањем којим је изражавала своје мисли.
    Једног јутра полицајац је без даха утрчао на састанак градског већа у Хелсингу
   – Градоначелниче, градоначелниче! – викнуо је. – На улици је лос! Шта да радим?
   Свеа је открила Хелсинг и он јој је свидео. Свидела су јој се и деца. Прво су вриштала и бежала, али постепено су се враћала да још једном погледају велику животињу која је изгледала тако добра. Свеа се шепурила и играла по главној улици пред одушевљеном публиком.
   Читаво градско веће изашло је да види тај призор. Градоначелник је махао рукама и викао. Шумар је покушао да одгура Свеу с пута, али она је прекрстила ноге и није хтела да се помери. Коначно, позвали су шумареву кћерку. Обратила јој се оштро, и Свеа је, пошто је презриво осмотрила веће, лагано одшетала према шуми.
   У следећој посети Хелсингу Свеа је открила посластичарницу. Као дете, наслонила је огромну њушку на излог и гледала слаткише. Пекар није могао да поверује очима.
   Отворио је врата и викнуо:
   – Одлази!
   Али, Свеа је протурила главу кроз врата и осврнула се с очекивањем. Пекар јој је дао свежег хлеба и – то је била његова пропаст. Од тада, сваког јутра, лос је био ту када се хлеб вадио из пећнице. Свеа је волела и слаткише, али за пекара је било прескупо да их даје лосу.
   Међутим, Свеа је нашла начин да наведе људе да јој купују слаткише. Шепурила би
се испред радње док се не окупи уобичајена гомила деце. Онда би одабрала жртву и
нежно је угурала у радњу и увек добијала свој слаткиш.
   Свеу су одушевљавали аутомобили. Волела је да их заустави, погледа путнике, поразговара. Мој пријатељ имао је једно од тих искустава. Возећи путем, иза кривине  је изненада пред собом угледао огромну животињу. Јелен би одмах нестао. Али, не и Свеа. Возач је притиснуо кочнице у последњем тренутку.
   Свеа је са своје велике висине погледала мали отворени аутомобил. Лагано је одшетала до возачеве стране и дотакла уплашеног човека њушком. Оњушила је задњи
део аутомобила и, уз пријатељско гуркање, отишла.

Прогнана

   Након много таквих догађаја, одлучено је да се према Свеи заузме чврст став. Послата је у резерват за дивљач. Шумари су били сигурни да ће временом „постати дивља”, како су се изразили. Али, Свеа је изненада нестала из резервата.
   После неколико дана, пекар је угледао познату њушку наслоњену на свој излог. Свеа је жвакала свеж хлеб и наставила са својим уобичајеним посетама.
   Градско веће одржало је састанак.
   – Свеу – рекао је један од већника – треба навести да схвати да је животиња. Не сме да јој се дозволи да ремети живот у нашем граду. Прихваћена је понуда из копенхагенског зоолошког врта.
    Свеин долазак у зоолошки врт била је представа у њеном најсјајнијем стилу. Сасвим кротко сишла је из вагона. Око сат времена била је задовољна истраживањем свог новог дома. А онда се сабрала. Јуриш, летећи скок и прескочила је јарак од три метра који је окруживао додељен јој простор. Још једном, Свеа је отишла да прошета. Са свим достојанством краљице, гурала је главу у паркиране аутомобиле, њушила људе, трљала њушком децу. Није много прошло, открила је језерце у коме се дуго купала. Онда се вратила до јарка, прескочила га без напора и сместила се у свом новом дому.
   Свеа је живела у зоолошком врту све док, после неколико година, није угинула од упале плућа. Лекови нису могли да је спасу. Читава Данска је туговала.
   Неколико дана после њене смрти мој уредник и ја опет смо разговарали о лосу.
   – Хоћемо ли покушати да нађемо другу женку лоса? – упитао ме је.
  – Другу Свеу? То би било немогуће – одговорио сам, а он је рекао:
  – Онда напиши обавештење о њеној смрти које јој одаје признање.
  И ово је то.