Зашто се каже...

ВОДА

Пијеш воду као во – не знаш шта је Н₂О!

Ова мнемотехничка поштапалица обично се приписује наставницима хемије, али пре ће бити да су је измислили ђаци. Иако је вода за хемичаре просто Н₂О – ‘једињење водоника и кисеоника’, за обичне људе она се дефинише као ‘провидна безбојна течност која кључа на 100о С и мрзне на 0о С’. Географи наглашавају да вода прекрива преко 70 одсто наше планете. Еколози нас на сва звона упозоравају да је она већ критично загађена – иако сви знамо да је вода извор и услов живота на Земљи и да ван ње још није нађена.
   Пошто се Н₂О, осим за пиће, користи и за умивање, прање, наводњавање – при чему се (видљива и невидљива) налази готово свуда око нас (и у нама!), у разним облицима и саставима, реч вода има јако много значења: ‘извор, врело’, ‘водени ток (поток, река)’, ‘водостај’, ‘(велика) водена површина (бара, језеро, море)’, чак ‘морска струја’, такође ‘киша’, ‘поплава’ итд. Како у саставу човековог тела вода чини око две трећине, она се из њега излучује на разне начине – па тако вода може значити и ‘пљувачка’ (Кренула му је вода на уста), ‘сузе’ (воде имам стадо да напојим: моје очи чарне – два бистра кладенца), ‘зној’ (Баш је вруће, гола сам вода), ‘мокраћа’ (пустио је воду = ‘почео мокрити’). У стручној медицинској употреби постоје и термини плодова вода, крвна вода ‘крвна плазма’, водена болест ‘хидропсија’.



   О хемијском саставу воде (и сличних јој раствора) говоре двочлани називи који садрже ту именицу одређену неким придевом. Дуг је низ стручних термина као нпр. бурова вода ‘водени раствор алуминијум-ацетата као дезинфекционо средство’, златна вода ‘водоник-супероксид као козметичко средство’, јетка вода ‘азотна киселина’, љута вода ‘сона киселина’, царска вода ‘смеша соне и азотне киселине (која служи за растварање злата и других племенитих метала)’... Али постоје и многи народни изрази као дебела вода ‘природно слана вода’ и њој супротна слатка вода, слично тврда : тешка вода ‘вода са пуно креча’ и њој супротна мека / лака вода, или просто кисела вода ‘минерална вода’. Међутим, израз девета вода кисела не описује неку градацију укуса пијаће воде према минералном саставу, него има фигуративно значење ‘јако далек род, никакав род’ – што је сасвим у складу са веровањем садржаним у пословици: крв није вода.

Прегорница, забитница

   У народним веровањима води се некад приписују необична својства, нпр. вода прегорница помаже да се неко драг прегори (тј. прежали): Нека пију воду прегорницу, Да прежале своје старе мајке), вода забитница или заборавна вода доноси заборав, вода омаха је она која ће болест ома(х)нути (тј. одбацити), жива вода или живица вода је ‘свежа, изворска вода’ или просто ‘текућа вода (за разлику од стајаће)’, вода неначета ‘вода са извора захваћена при Сунчевом изласку, док још нико други није тога дана захватио’ (отуд упутство у народној приповеци: Даћете јој ову траву да попије ујутру, наштесрца, у води неначетој).
   У народној поезији именица вода (по правилу уз неки стални епитет: хладна, студена, тиха, валовита и сл.) често стоји уз име реке: преко Саве, преко воде ладне; Украј Дрине, украј воде ладне; Зети, води ладној; Пива, вода хладна; На Дунаво, на воду студену; Код Босне, код воде студене; Ој Дунаве, тија водо; Дође тихој води Сави ; Изнад танке воде Јасенице; На Цетини, води дебелој; Од Мораве, воде валовите; Ој, Цетино, водо поносита; Украј Саве, воде ладне; код воде Бистрице; код Босне, код воде студене; изнад воде танке Јасенице; Пива вода ладна.
   У свим поменутим значењима вода, као заправо градивна именица, редовно долази у једнини, а у множини може стајати кад се односи на више водених токова, нпр. све воде Црноморског слива. Или у наслову чувеног Тургењевљевог романа Пролетње воде.
   Свакако најдаље – не само од основног значења речи вода већ и њених варијаната у географији и биологији – јесте оно у традиционалној архитектури: ‘косо нагнута кровна плоча над кућом’: некад су куће имале кров на четири воде, данас су чешћи они на две воде. А скромније куће, као и помоћне зграде, обично покрива кров на једну воду. Само, како са водом ништа није једнозначно, када је човек на једну воду, он је ‘особењак’.
   Осим што је биолошки предуслов живота, вода је и технички неопходна за живот (становници градова добро знају да је боље остати без струје него без воде), а колико је она била важна раније (док није било градских водовода), говоре нам називи за занимање водоноше (мушке и женске): водар и водарка, водаркиња, водарица, водаруша, те глагол водарити ‘снабдевати (некога) водом’ (нпр. Мучим се, водарим и тако животарим), обично за накнаду која се звала водарина. Иста реч некад је значила и ‘намет за коришћење воде’ (што је ушло и у народну песму: Трже Марко сабљу од појаса, те посиче вилу Мандалину [...] јер узима тешку водарину).
    Кад смо код ношења воде, пословица Зна се ко коси, а ко воду носи тиче се посебног водоношe, задуженог да воду долива у води(је)р косцу који га носи о појасу. Тај је водир (ређе брусњача) ‘рог или издубљени комад дрвета у коме се држе вода и брус за оштрење косе’, јер је за успешну косидбу важно да се брус хлади између два оштрења. Ово је лепа метафора нужности хијерархије, друштвене и/или професионалне.
   Пословица Тиха вода брег рони описује вредност стрпљивог рада на нечему до постизања циља.

Бела и Добра

    Много је сликовитих израза везаних за воду: чувати као мало воде на длану ‘брижно пазити’, воду решетом захватати или туцати воду у авану ‘радити узалудан посао’, воду у уста узети ‘ућутати (тј. уздржати се од коментарисања)’, (желети) неког попити у капи воде ‘много мрзети некога’, у својој води бити ‘бити на свом терену’, у плиткој води бити ‘бити у незгодној ситуацији’, ловити у мутној води ‘користити нередовне прилике’, бистру воду мутити... За људе који то раде, из злобе или глупости, одавно постоји погрдно име Мутивода. Сасвим је обичан надимак Попивода, који је чак „узнапредовао” до презимена (да јако жедних људи има и другде, сведочи италијанско Bevilaqua).
   Слично је неутрална и радна именица водопија, која се не мора односити само на човека (осим кад и она прерасте у презиме Водопић). Иако ретка у антропонимији, вода је чест „састојак” многих топонима и микротопонима, првенствено извора, али и њива, ливада, шума: на много места постоји Добра вода (нпр. она омиљена љубитељима Рајца), Беле воде су насеље у Београду, као и извори, рецимо, у рудничком крају: Хајдучка вода, али и Пантелића вода, Марковића вода, Савина вода, Бојанине воде на Сувој планини; такође њива код Криве воде код Крагујевца, или у Дебелој води (код Кнежевца). Бела вода је име шуми код Мале Ремете на Фрушкој гори.
   И друге изведенице се могу наћи на географским картама, нпр. Водице су село код Смедеревске Паланке, Водањ је село близу Смедерева; у једном рукопису из 17. века помиње се градъ славьний Охридъ и град Водань (на македонском Воден), што је данашњи град Едеса у северозападној Грчкој, смештен на брду са кога се на све стране сливају слапови воде.
   Именица вода је творбено веома продуктивна – што значи да се од ње праве друге речи. Масовно су то придеви, првенствено описни, са разним завршецима који нијансирају значења: воден, воденаст, водењаст, воденкаст, водељав, водњикав итд., при чему обично само означавају особину присутности воде, неутрално или позитивно – мада некад имају и пејоративан призвук. Нарочито се то може рећи за разводњен (трпни придев од глагола разводнити), који истовремено значи и ‘слаб, мање вредан’ (јер се полазило од разблаживања вина водом). Осим глагола разводнити (објекат је првобитно вино, а фигуративно и било шта друго), постоје још наводнити, одводнити (објекат је земља, у мелиорацији).
   Далеко је највише изведених именица: најпростије су, поред деминутива водица и аугментатива водурина и оне са општепознатим суфиксима као нпр. водар ‘онај ко се бави водом; ко воду носи’, отуд даље водарина... Много је оних насталих поименичавањем придева који су стајали уз именицу, па означавају сасвим различите ствари (бића), нпр. водница ‘водњикав кромпир’ је и ‘водена змија, белоушка’ и ‘слаба ракија’ и ‘водена болест’. Најпознатија од таквих је воденица – пре свега ‘млин на води (потоку или реци)’ – али и на ручни погон (домаћице су донедавно умеле у креденцу да држе по неколико воденица: млин за кафу, млин за орахе, млин за мак, млин за млевење меса).

Водоравна вододерина

   Строго стручна реч је водоник (са творбом по истом моделу као кисеоник, што су преводи за учени пар хидроген и оксиген, дословно ‘водотворан’ и ‘киселотворан’). Нарочито су бројне сложенице са елементом вода, од којих су неке и старе (нпр. у описивању природе: водовал, водомеђа, вододерина, вододржина, водојажа, можда и водопад). Међутим, већина њих су новијег датума, именице или придеви настали превођењем са других језика, да означе или опишу предмете и појмове савремене технике, технологије, науке (водовод, водомер, водоторањ, водостај, водостање, водоплаван; водораван; водоотпоран, водопропустан; водоземац, водоглавац).
   Најстарији сачувани запис ове речи у српскословенском гласи: Дало е кралевство ми милость Дубровьчамь да си продаю вино безь воде (у документу из 1222–1228, којим краљ Стефан Првовенчани даје привилегије Дубровчанима). Век касније (1330) цар Душан набраја поседе које дарује својој задужбини, Дечанима, па каже: Приложихь [...] виноград подь манастирь [...] до великога пута и до воде која тече у Дечане.
    Именицу вода имају сви словенски језици (чак у истом облику, са разликом само у месту акцента и правопису): македонски и бугарски вода, словеначки, словачки и чешки voda, пољски woda, руски, украјински вода, белоруски вада (све од прасловенског *voda).
   Нажалост, овде се једноставност у опису гласовног лика завршава – на сцену ступа апофонија, смена вокала у корену речи (као чест начин творбе речи у индоевропским језицима, овде у низу: *ṷed-, *ṷod-, *ud-) као и наизменичност основа које се завршавају на /-r/ и на /-n/ у деклинацији те именице (оне се разликују у номинативу и осталим падежима). Зато није лако препознати сасвим блиске сроднике словенске речи *voda у другим индоевропским језицима: с једне стране у германским (нпр. готско watō, немачко Wasser, енглеско water), у грчком hydōr [ὕδωρ] (отуд низ интернационалних речи као хидрант, хидрофор, хидрологија, хидротерапија, хидроцентрала), а с друге у балтским језицима (литванско vanduõ, летонскo ûdens) све у значењу ‘вода’, или у латинском unda ‘талас’.

Хидра или видра?

   Има речи које нису изведене од именице вода, него су јој сродне, настале од истог корена још у прајезику (уз деловање горепоменуте апофоније). Тако је именица ведро ‘посуда за воду’, постала сменом коренског вокала /о : е/; осим што је имају сви словенски језици, даље јој одговара и грчко hydría [ὑδρία] ‘ведро’.
   Сличнo је код именице видра ‘водена животиња из породице куна’, на делу била смена вокала /о/ према /и/ (где је /и/ од старог гласа /ы/). Назив ове спретне и сналажљиве животињице добро илуструје сродност индоевропских језика: исти облик и значење та реч има не само још у балтским језицима (литванско údra, летонско ûdris) него и у германскима (нпр. у готском гласи otter ‘видра’ према watō ‘вода’ – отуд и данас енглеско otter ‘видра’, наспрам water ‘вода’). Даље овом зоониму потпуно одговара грчко hydra [ὕδρα)] као име за другу водену животињу – истина, митску – хидру ‘змијолику неман са девет глава’, по којој се данас зову мале слатководне животиње, Hydra vulgaris, налик полипу или саси. Лингвисти се слажу да не само наша видра и латинска lutra ‘видра’ него и новолатински зооним nutria ‘врста дабра’ (иако је у питању друга водена животиња, нутрија) потичу од исте праречи која је значила просто ‘водена животиња’. Да је видра већини индоевропских народа очито била „главна” тј. економски најважнија, сведочи то што је они – где год да су се и населили у подручја њеног станишта – зову истим именом, које су понели из прапостојбине.
N   Треба поменути и деминутив водица – она се код нас не пије, већ се обично држи у малим бочицама (у цркви ако је у питању света, освештана вода), или некад у апотеци (кад је лековити раствор). С друге стране, у подрумима пића се у правим боцама продаје вотка, жестоко пиће скривено иза деминутива водка – у руском облику. Поред ње се на рафу можда налази виски, енглески whiskey – заправо шкотско uisce beatha дословно ‘вода живота’. Исто то значи и aqua vitae, што је још од средњег века (ново)латински назив за дестилисана пића (отуд и француско eau de vie) Иако у изузетним приликама таква пића човека окрепљују или му чак спашавају главу (служећи за анестезију и/или дезинфекцију), она су неретко и узрок смрти, нарочито међу народима ненавикнутим на висок проценат алкохола (као амерички Индијанци на „ватрену воду”).

* * *

   Читајући овај текст неки су вероватно ожеднели – те пожелели да се напију извор-воде или бунар-воде. А најрадозналији читаоци су, надамо се, успели да утоле жеђ – не за водом самом већ за сазнањима о пореклу речи која је означава, њеним изданцима у српском језику и сродницима у другим језицима. Важно је само да нико нема осећај да је преведен жедан преко воде.