Живот пише драме

САМОТЊАК НА СВЕТОЈ ЈЕЛЕНИ

Осрамоћени војник се није радовао повратку у домовину. Док је његов брод стајао у успутној луци, решио је да побегне и пронађе нов дом – у дивљини.

Искусни португалски официр Афонсо де Албукерк 1510. године освојио је Гоу на западној обали Индије. У војсци коју је предводио налазио се Фернао Лопес, племић о чијем се животу пре овог похода мало шта зна. Албукерк је убрзо по оствареном циљу отпловио даље, у град Мелаку у Малезији, где је такође намеравао да успостави власт. Оставио је Лопеса и још седамдесетак војника у Гои, задуживши их да одржавају мир и држе мештане под контролом.
   За нешто мање од две године Албукерк се вратио и затекао потпуни хаос. Султан Расул-кан преотео је Гоу од Португалаца и многе њихове војнике приволео да пређу на његову страну и прихвате ислам. Верује се да није требало много да их убеди јер су Португалци после неколико месеци остали без залиха хране и новца, а највише без воље да живе у непријатељском окружењу.
   Разјарени Албукерк поново је морао да се дигне на оружје не би ли повратио Гоу. Успео је у овом науму, а султан је био вољан да му преда војнике који су се одметнули под условом да им поштеди живот. Иако је официр обећао да неће бити суров, војнике је дочекала строга казна. Мучени су неколико дана, а Лопес је, као један од предводника групе, осакаћен на јавном тргу. Преживели су нашли су уточиште у џунгли.
   Лопес је остао у Гои до Албукеркове смрти 1515. године, а затим је кренуо натраг у Португалију пошто је примио вести да га је краљ Мануел I помиловао. Брод се зауставио на острву Света Јелена да обнови залихе хране и воде. Откако га је 1502. године открио Португалац Жоао да Нова, ово парче земље је постало редовна успутна станица за бродовље, због обиља свеже воде и природних намирница.

У Лопесу се тада нешто преломило. Можда зато што се стидео свог физичког изгледа након што је осакаћен у знак освете, или зато што није знао да ли ће га сународници и породица више икад прихватити као осуђеног издајника – тек, одлучио је да се неприметно удаљи од брода и нестане у дивљини. Капетан, који се током пловидбе сажалио на војника, безуспешно је покушавао да га нађе. Напослетку су морали да одустану и наставе пут без њега. Пре одласка капетан се побринуо да му оставе храну, а на дрво је закуцао поруку: „На острву живи један Португалац”.
   Прошла је скоро цела година пре него што је други брод пристао на Свету Јелену. За то време Лопес се већ прилагодио животу у новом дому. Забележено је да су се чланови посаде запањили кад су наишли на пећину у којој је сламнати кревет. Била је ту и подерана, прљава одећа, на основу које су закључили да ту сигурно живи Португалац о којем се већ распредају приче међу морепловцима. Како њега нису срели, јер се највероватније притајио, приспели морнари су му оставили џакове с храном и написали поруку да нема потребе да се крије јер нико не жели да му науди.
   Лопес је видео како њихов брод излази из луке. Кад су се једра подигла, угледао је петла како пада с палубе и нестаје у води. Спасао га је и однео у пећину, па му је перната животиња постала једини пријатељ.
   Нови бродови су долазили и одлазили и, како је време пролазило, Лопес се све мање плашио људи. Поздрављао је путнике, делио с њима своја мучна искуства, али ниједног тренутка није изразио жељу да напусти острво. Многи су га сматрали свецем, како због патњи које је претрпео, тако и због самовољне одлуке да се осами на далеком и изолованом месту. Поред хране, дошљаци су му доносили домаће животиње и семење за башту, па је постао успешан земљорадник и сточар.

Године 1521. дошло је до смене на португалском престолу. Нови краљ Жоао III сазнао је за Лопеса и затражио да га види. Иако пустињака нимало није обрадовао позив да се сретне с владарем и његовом супругом, знао је да не може да га одбије. Нерадо се укрцао на један брод који се враћао у Лисабон, напустивши Свету Јелену први пут после десет година.
   Не постоје извештаји о Лопесовом и краљевом сусрету. Зна се само да је после тога отпутовао у Рим како би га папа Климент VII разрешио апостасије – греха отпадништва од вере. Задивљен његовом животном причом, поглавар Римокатоличке цркве решио је да му испуни једну жељу. Лопес је само затражио да га пусте да се врати на острво. Папа је одмах написао писмо краљу с молбом да некадашњем војнику обезбеди брод до Свете Јелене и да га остави да живи у миру, како је навикао.
   Ни у једном писаном извору се не спомиње да ли се Лопес, док је боравио у Лисабону, срео са супругом и сином. Напустио је Португалију чим је добио краљевско одобрење и наставио је да живи у потпуној самоћи. Вест о његовој смрти стигла је 1546. године.