За читање и уживање - Исак Асимов

КОЛИКО СУ СЕ САМО ЗАБАВЉАЛИ

Марги је пред спавање отворила дневник. При врху странице стајао је датум: 17. мај 2157. Записала је: „Данас је Томи нашао праву правцату књигу!”
   Била је то прастара књига. Маргин деда јој је једанпут испричао да су, кад је његов деда био дечак, све приче штампали на папиру. Окретали су листове, жуте и крте, и баш је било смешно читати речи које стоје непомично уместо да лете како је и ред – преко екрана, знате већ. А кад би се вратили на претходни лист, видели би исте оне речи у истом редоследу које су прочитали и први пут.
   „Ха”, уздахну Томи, „каква штета. Кад прочиташ књигу, само је бациш. Ваљда. Наш телевизијски екран има милион књига у себи и места за још толико, а њега сигурно не бих бацио.”
   „Ни ја”, рече Марги. Она је имала једанаест година, па још није прочитала толико телекњига као Томи, који је већ напунио тринаест. „Где си то нашао?”
   „Код куће”, показао је ка својој улици не дижући поглед, заузет читањем. „На тавану.”
   „О чему је?”
   „О школи.”
   „О школи?!”, презриво је викнула Марги. „Шта па има да се пише о школи? Мрзим школу.”
  Истини за вољу, увек ју је мрзела, али ових дана поготову. Робо-учитељ јој је свакодневно задавао тестове из географије, све један тежи од другог, па је Марги добијала све ниже и ниже оцене, док мајка није, не миривши се с таквим стањем, позвала просветног инспектора да провери тог учитеља.



   Био је то дежмекасти човечуљак, вазда црвен у лицу од ношења кутијетине пуне жица, каблова и алата. Осмехнуо се малој Марги и дао јој јабуку, а онда рашрафио и расклопио њеног учитеља. Марги се понадала да инспектор касније неће умети да га зашрафи и склопи, али овај је и те како био вешт у свом послу и – за сат или два, ето пред ученицом робо-учитеља. Широког и црног и ружног учитеља с великим екраном начичканим лекцијама и спремно постављеним питањима из географије. Додуше, све то њој и није било тако мрско као узани отвор на учитељу у који се убацују домаћи задаци и попуњене контролне вежбе. Писала је, као и сва деца, тачкастим кодом који науче већ шестогодишњаци, па би учитељ срачунао оцену у трен ока.

Просветни инспектор се насмешио, помиловао Марги по коси и обратио се њеној забринутој мајци: „Девојчица није крива, госпођо. Одељак за лекције из географије грешком је прескочио коју годину. Дешава се и то, знате... Вратио сам га уназад и успорио до нивоа за просечне десетогодишњаке. Штавише, ми смо веома задовољни целокупним напретком ваше мале.”
    Марги се разочарала. Пропала јој је нада да скроз-наскроз однесу учитеља. Знате, једном су тако однели Томијевог на читавих месец дана кад му је Одељак за лекције из историје побрљавио.
   Зато је сада питала Томија шта би ико писао о школи. А Томи је, упутивши јој поглед пун жаљења према тако безнадежно глупом питању, одговорио: „Па није то школа као ове наше, глупачо! То је старинска школа, у какве су људи ишли стотинама и стотинама година пре нас”, и свезналачки додао, наглашавајући сваки слог: „Ве-ко-ви-ма пре насˮ.
   „Не знам ја какве су тада биле школе”, помало је увређено процедила Марги.        
   „Јесу ли имали учитеља?”
   „Наравно, али није то био обичан учитељ. Него човек.”
   „Човек?! Како човек да буде учитељ?”
   „Тако, причао је дечацима и девојчицама о разним стварима, задавао им домаћи и постављао питања.”
   „Али човек није паметан.”
   „Их! Јесте. Мој отац зна колико и мој учитељ.”
   „Не зна, не зна. Човек не може знати колико и учитељ.”
   „Зна бар скоро колико и он, сигуран сам.”
  „А ја знам само да никако не бих хтела да ми непознат човек живи у кући и учи ме географији.”
   Томи је вриснуо од смеха.
   „Баш немаш појма, Марги! Учитељи нису живели с ученицима – деца су одлазила у посебне зграде за учење.”
   „И сва деца су учила исте лекције?”
   „Ако су истог узраста, да.”
   „Али моја мајка каже да програм сваког учитеља треба да се прилагоди уму сваког дечака и девојчице понаособ и да свако дете мора учити друкчије.
  „Свеједно, раније није било тако. Ако ти се не свиђа, не распитуј се о мојој књизи.”
  „Нисам рекла да ми се не свиђа”, брзо је одговорила Марги, жељна да чита још о тим смешним школама.
Утом их је прекинула Маргина мајка позвавши је у школу.
 „Још не, мама!”
„Одмах! А вероватно је и Томију већ време!”
Марги је дотрчала у школску собу, одмах до спаваће. Робо-учитељ ју је чекао укључен. Укључивао се сваког дана у исто време... Мајка га је, знате, баш тако испрограмирала верујући да девојчице најбоље памте ако уче у тачно одређене сате. На блештавом екрану је писало: „Данашња лекција из аритметике: САБИРАЊЕ РАЗЛОМАКА. Молим убаците јучерашњи домаћи задатак у одговарајући отвор.ˮ
   Дубоко уздахнувши, Марги га је послушала. И даље је размишљала о школама из времена деде њеног деде. Сва деца из комшилука заједно у школском дворишту и школској соби која не личи на њену... У исто време се враћају кући, уче исте лекције – око којих онда могу помоћи једни другима. А учитељи су људи!
   Робо-учитељ је на екрану исписао: „Израчунајте збир 1/2 и 3/4ˮ, али Марги није обраћала пажњу, питајући се колико ли су деца волела те дане. Колико су се само забављали...