За читање и уживање - Нилс Дик

ОТМИЦА

Стенли Бедфорд беше у првом реду послован човек. А мора му се признати да се разумео у свој посао, јер је, манипулишући на берзи, брзо постао уважена личност – иако му је отац некада био сасвим обичан обућар. Али Стенли Бедфорд беше један од оних ретких људи којима се богиња Фортуна стално осмехује. Шта год би предузео, морало му је успети.
   Први пут у животу срећа му се придружила осам дана након очеве смрти. Отац му је, наиме, био оставио једну стару и трошну колибицу у једној од најозлоглашенијих четврти Лондона. Преко ноћи су, међутим, премудри теренски шпекуланти претпоставили да ће за неколико година овуда проћи врло важна лондонска трговачка авенија. Цене земљишта су након тога, наравно, нарасле до баснословних висина и Стенли Бедфорд је свој посед, за који је отац био дао четрдесет фунти, продао једном предузетнику за осам стотина! И још је имао право да одвезе материјал од којег је колибица саграђена куд год му је воља.
   Обућарев син је примио осам стотина и пошао до једног берзанског мешетара, те му наложио да за сав новац купи деонице „Линколнове пиваре”. Како је пивара стајала пред банкротом, то је Бедфорд постао власник малтене свих деоница. Након месец дана нашао се неки Исак Голдшенкел, родом из Варшаве, који је пивару подигао до рентабилног предузећа.
   То је био почетак Бедфордове каријере. Од онда је стално проводио десет до шеснаест сати дневно или на берзи или у канцеларијама разних мешетара. За њега нису постојали никакви други идеали. Посао, посао и увек само посао.

Упркос томе, није остао нежења. Додуше, није се баш оженио млад, него тек навршивши четрдесет другу годину живота. Али је зато у то доба био човек уважен и богат, па је имао право да изабере најлепшу међу најлепшима. Дуго је бирао, а онда му је избор пао на госпођицу Евелин Симшајер, девојку управо прекрасне лепоте, стару на дан веридбе тачно двадесет једну годину. Савршеније појаве од госпођице Евелин тешко да можемо уопште замислити. Имала је само једну ману: није – осим своје лепоте – поседовала ништа. Ни пет фунти.
   Као неважна секретарица код берзанског мешетара Самјуела Вајта, она је којекако животарила. Једини угодни часови у животу беху јој кад се недељом после подне одвезе са својим вереником Џејмсом Биркхедом у околину Лондона да уз шољицу кафе у излетишту сањаре о будућој срећи. Био је то заиста само сан, јер ни Џејмс Биркхед није поседовао никакав покретни ни непокретни иметак, те је живео од плате мученог књиговође у једној фабрици шалитре.
   Евелин Симшајер је била веома паметна девојка. Иако је свог Џејмса заиста искрено љубила, није ни једног тренутка оклевала кад јој је Стенли Бедфорд, богати клијент њеног шефа, затражио руку. Раскинула је одмах са свим својим идеалима. Једино што је предузела било је то што је осам дана након венчања замолила свог супруга да „њеног рођака” Биркхеда запосли у својој канцеларији, која се је налазила у приземљу виле породице Бедфорд. Муж јој је удовољио, а млади и симпатични Џејмс Биркхед постао је убрзо лице које ужива Бедфордово потпуно поверење.
   У комшилуку су, додуше, на положај младог секретара гледали другачијим очима, али Стенли о томе није ништа знао. Мир његовог брака није нарушавала никаква сенка.

Евелин Бедфорд је сваке године неколико месеци боравила изван Лондона: у фебруару на француској ревијери, у јулу и августу у Шевенингену, а у децембру би се одвезла у Сент Мориц. Супруг никада није кретао с њом јер му то нису допуштали послови. Само би јој у посети дошао на дан-два и онда су се заједно враћали у Лондон.
   Овог лета, када се дешава оно о чему желимо да вам причамо, није Евелин била у Шевенингену, него је летовала у белгијском Остендеу. Четрнаести дан од њеног одласка, Бедфорд је био управо на берзи кад му један потрчко уручи писмо приспело авионском поштом баш из Остендеа. Стенли Бедфорд га отвори. Писано примитивним рукописом, гласило је дословце:
   „Поштовани мсје Стенли Бедфорд!
   Ваша госпођа Евелин налази се у нашој апсолутној власти. Ми смо узели слободу да је уграбимо – прво, јер су њени дијаманти веома вредни, а друго, јер поуздано знамо да ћете за њу платити откупнину. Да се не бисте мучили доласком у Остенде, наш човек ће долетети у Лондон и чекаће у Улици Регент пред хотелом ’Скот’ у уторак у шеснаест часова у жутом аутомобилу. Уручите му двадесет хиљада фунти и мадам Евелин је слободна. Ако одбијете, биће отправљена у Јужну Америку. А ако само помислите да позовете полицију, мадам ће починити самоубиство.
   С особитим поштовањем,
   З. И. З.”
   Прочитавши ове редове, Бедфорд је остао као окамењен. Иако је био скроз наскроз послован човек, ипак је волео своју жену више од свега. Зато га је садржај писма немилице запрепастио. Но, брзо се сабрао и појурио на улицу, узео такси, отрчао у свој стан.
На степеницама је срео секретара Биркхеда. У неколико речи обавестивши га о стању ствари, показао му је писмо. Младић још није ни разумео шта их је снашло, кад ли пред њих ступи слуга и Бедфорду уручи телеграм. И то од госпође: „Стенли, спаси ми живот. Твоја несрећна Евелин.”
   – Шта да учиним? – Стенли изусти напокон.
   – Треба добро промислити! – одврати Биркхед. – Нипошто не пренагљујте, јер се ни из писма ни из телеграма још не пружа непобитни доказ да је госпођа заиста отета. Могуће је све то само трик вештог варалице.
   – Да обавестим полицију?
   – Не бих вам саветовао. Било би боље поверити ствар неком спретном приватном детективу.
   – Можда би нам помогао Оливер Сент Џон. То је и те како спретан човек. Сетите се само афере с кривотвореним чековима!
   – Сећам се. Обратите се њему. Данас је понедељак, имамо још тридесет сати времена. Осим тога, проверите шта кажу у хотелу где је госпођа одсела.



   Бедфорд је послушао савете свог сталоженог секретара, те је најпре одаслао телеграм у Остенде, а онда је аутом, подземном железницом и аутобусом заобилазно посетио детектива Сент Џона. Применио је, свака му част, све мере опреза, јер није било сигурно следи ли га некакав ухода.
   Другог јутра примио је мешетар још један телеграм и још једно писмо авионом. Из управе хотела „Екселциор” јавили су кратко: „Госпођа Бедфорд пре два дана некуд отпутовала”.
   У омоту авионске пошиљке налазило се писмо писано без сумње руком госпође Бедфорд. Гласило је: „Стенли, ако Бога знаш, спаси ме! Држе ме заробљену у једној рибарској кућици, прете ми смрћу. Учини шта траже и спаси своју несрећну Евелин.”
Испод ових редака стајале су речи исписане руком јучерашњег отмичара: „Ваша комбинација с детективом О. С. Џ. нема смисла. Уместо јуче договореног састанка, дођите у уторак девет сати увече пред берзу. Али сами! Жути ауто чека пошиљку.
   З. И. З.”
   Ово писмо је Бедфорду одузело сваку наду. Увидео је да је његова сирота жена пала у руке дрских и необично паметних отмичара који су свој огавни злочин исувише добро организовали. У ово га је уверила чињеница да су упркос свим мерама опреза које је предузео сазнали за његову посету детективу Сент Џону, јер они иницијали „О. С. Џ.” могли су се односити само на њега! Стога је одлучио да жртвује огромну своту од двадесет хиљада фунти и спаси своју жену.
   – И Биркхед и детектив сигурно би били против тога да се покорим налогу отмичара! – помисли господин мешетар у себи и одлучи да им ништа не каже. Штавише, поћи ће с потоњим на договорено место иако се онда, по свој прилици, жути аутомобил неће појавити.
   Тако је и било. До осам сати чекао је Сент Џон са својим људима у заседи, а Бедфорд је као мамац шетао испред хотела, док детектив коначно није дошао до уверења да је свако даље чекање узалудно, те да је отмичар нањушио заседу.
   – Не преостаје вам друго него да сачекате даље вести – саветовао му је детектив. – За госпођу се не бојте, јер ће отмичари обавезно још нешто покушати да би дошли до откупа. Уосталом, ја још вечерас путујем авионом у Остенде, па ћу се потрудити свим силама да тамо нађем траг.
   Бедфорд није ништа одговорио; опростио се с детективом, пошао до берзе и укопао се на улазу.

Није тако постајао ни десет минута, кад дојури и нагло укочи елегантна жута лимузина. Возач је ниско натукао на очи шоферску капу, а огромним наочарама сакрио је и остатак лица.
   Бедфорд приђе аутомобилу.
  – Господин Стенли Бедфорд? – запита возач очито измењеним гласом.
  – Јесте, ја сам! – одврати мешетар.
  – Јесте ли донели уговорено?
  – Јесам.
  – Да видим!
   Бедфорд му пружи овећи пакет, а возач само летимично погледа његов садржај.
  – Добро!
   Бедфорд се узврпољи.
  – Него, ко ми јамчи да ће моја жена бити ослобођена?
  – Моја поштена реч!
  – Реч једног разбојника?!
  – Морате се њоме задовољити. Уосталом, примите ово писмо!

И пре него што је Стенли Бедфорд трепнуо људски, већ је у руци држао коверат, док је жути ауто нестао у вреви осталих возила. Бедфорд стрже омот, стаде под уличну светиљку и прочита следеће:
   „Поштовани господине Бедфорд!
   Опростите нам на свему, али другачије није могло бити; Евелин и ја смо били верени још пре него што сте вас двоје упознали. И сигурно бисмо се и венчали да нам није мањкао најпотребнији почетни капитал. Наша љубав није престала тиме што је Евелин постала госпођа Бедфорд, него је, напротив, још више порасла. Знајући да никада не бисте дали пристанак за развод брака (а и кад бисте некако и пристали, верујемо да Евелин у том случају не би добила ниједан пени), то смо одлучили да измислимо ову отмицу и употребимо откупнину као мираз. С овом свотом ћемо започети нови живот негде у белом свету.
   У Евелинино и у моје име, још једном вас најсрдачније молим да нам опростите.
   Ваш одани секретар,
   Џејмс Биркхед.”
   И заиста, Стенли Бедфорд ни за своју жену ни за њеног љубавника више никада није чуо.