ПЕТКОВДАН - 31. јануар 2025.

МЕЂУ ЈАВОМ И МЕЂ СНОМ

На данашњи дан 1841. године рођен је наш песник Лаза Костић

Зачетник модерне српске поезије био је по образовању доктор права, а по души песник, новинар, вођа „Уједињене омладине” и велики саборац Светозара Милетића. Брата и мајку није запамтио будући да су умрли док је још био беба. Гимназију је учио у Новом Саду, Панчеву и Будиму, права докторирао 1866. године у Будимпешти. Радио је као гимназијски наставник, адвокат и председник суда, али се после осам година окреће књижевности, новинарству и политици. У затвору је био два пута: једном због лажне оптужбе да је учествовао у завери против кнеза Михаила, а други пут због говора против Аустрије у Београду, на свечаности проглашења пунолетства кнеза Милана. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору, као уредник новина и кнежев политички саветник.
   Уџбеник римског права „Пандекта” превео је с немачког, већим делом у манастиру Крушедол. Остатак живота провео је у Сомбору, као члан Српског ученог друштва и редовни члан Српске Краљевске Академије.
   Као песник романтизма био је перјаница и узор млађима. Написао је и две драме, „Максим Црнојевић” и „Пера Сегединац”, у националном заносу борбе Срба за права у Аустроугарској. Први је превео Шекспирове драме „Хамлет”, „Ромео и Јулија” и „Ричард Трећи”.

Љубав према Ленки Дунђерски, млађој 29 година и образованој у једној од најутицајнијих српских породица у Аустроугарској, била је кобна за обоје. Ленка је одбијала све просце, а њен дневник, објављен 120 година после њене смрти, сведочи да је и она њега волела. Њен отац уговорио је Лази брак с Јулијом Паланачки. С њом је отишао у Венецију 1895. године, на брачно путовање, из кога је ускоро изникла „Санта Марија дела салуте”, једна од најлепших песама на српском језику. Објављена је тек 1909. године, у збирци његове целокупне поезије. Ленка је умрла у Бечу, два месеца после Лазиног венчања, на свој 25. рођендан. Њено препукло срце имало је званичну верзију – тифусну грозницу; Лаза је умро догодине, када је остао и без своје законите жене, Јулијане.
   Први пут у животу био је потпуно сам. У пространој кући није могао да се сврти и све чешће је одлазио на гробље. Престао је да пише и уопште није одлазио међу људе сем кад су они долазили да га обиђу, на пример, посетиоци Прве српске уметничке изложбе у Жупанији, када су излагали Урош Предић, Паја Јовановић, Бета Вукановић, Марко Мурат. Срце му је слабило те је завештао знатне своте од иметка Крушедолу и Раваници, сомборској Српској читаоници, новосадској Саборној цркви и неколицини пријатеља. Месец дана провео је у болници у Бечу, намрштен и ћутљив.

Његово тело пренесено је у Сомбор 11. децембра, а сутрадан га је на Велико православно гробље испратила цела варош. Текстови о њему објављени су у српској, мађарској и хрватској штампи. Опело је држало једанаест свештеника, посмртно слово  представници Матице српске и Српске краљевске академије, на згради Магистрата и Српске црквене општине киснуле су црне заставе, као и на свим српским школама. Средишњи венац краља Петра Првог на Лазином одру био је од црвених и белих камелија. Српска читаоница у Сомбору упражњено место свог председника чувала је још годину дана без попуне.