За читање и уживање

Валентин Катајев

Недељна шетња булеваром изванредан је на-чин да човек потпуно упозна себе.
Павле Кукушкин почео је своју недељну шетњу Чистим језерима у шест часова увече. Најпре је свратио у отворени павиљон „Московске прехрамбене индустрије” и попио боцу пива. То је одмах показало његов правилан однос према животу и умерености. Затим је од уличне продавачице купио две чашице сувих семенки и полагано кренуо главном стазом. Успут га је салетала Циганка:
   – Лепи и млади, дај да ти гледам у длан, рећи ћу ти целу истину; за ким чезнеш; рећи ћу ти шта ти је на срцу, све ћу ти рећи, ништа ти нећу затајити, а ти ћеш за све ово подарити старој Циганки десет копејки. Ако ти врачам, биће добро, ако не, жалићеш.
   Павле промисли мало и рече:
   – Гледати у длан, снашо, то је предрасуда и глупост. Ипак, ево ти десетка, па врачај, слагаћеш ионако.
   Циганка метну десетку у шарену сукњу и, осмехнувши се, показа црне зубе.
   – Имаћеш, момче, пријатан сусрет, осетићеш због тог сусрета тугу у души, на путу ти се испречио постарији човек, ништа се не бој. Бој се, момче, ножа, од ножа ћеш имати велику невољу; не бој се пријатеља, бој се непријатеља; зелени папагај донеће ти срећу у животу. Хајд’ сад, са здрављем!
   Циганка истури свој мршави стомак и достојанствено одгега даље стружући мрким петама по земљи.
   – Занимљиво лаже. Кучка – рече Павле, намигну, засмеја се и пође даље.
   Успут је окусио редом сва задовољства која му је нудио живот: прво се измерио на колебљивој ваги: имао је четири пуда и петнаест фунти; мало касније, готово чучнувши од напрезања, мерио је снагу и дотерао дрхтаву казаљку силомера до „снажног мушкарца”; прошетавши још мало, опробао је нерве „на струју” – додирнуо је руком бакарне штапиће, у зглобове су прснули и запуцкетали жмарци, зглобови као да су се испунили сода-водом, дланови се залепили за бакар, па ипак су му нерви били јаки.

Најзад, седе на столицу испред платна које је било обешено о дрво и на коме се налазила слика Кремља и каменог моста, па пребаци ногу преко ноге, направи свирепо лице и тако се фотографиса. После десет минута, пошто је добио влажну слику, Павле је дуго, важно и са задовољством гледао себе; карирани качкет, добро познат нос, панталоне „клош”, апаш-кошуља с отвореним оковратником; капут – све по пропису; врло му се допало, чак некако није веровао да је то он, и то тако леп.
   – Није рђаво – рече он савијајући пажљиво лепљиви снимак и приђе мостићу где су се изнајмљивали чамци.
   Да би до краја исцрпео сва празнична задовољства, остало му је само да нађе згодне девојке и да се с њима провоза у чамцу. Ипак, испало је тако да је кренуо даље док није стигао до њему познате шатре. На широком улазу гурао се свет. Чуло се метално звецкање и гласан смех.
   – Шта је то? – упита Павле ониског црвеноармејца који се мувао на улазу.
   – Бацају алке, занимљиво. Ко набаци, може самовар да добије.
   Павле радознало загледа преко глава у шатру, изнутра јако осветљену лампама. Цео њен задњи зид био је застрт црвеним платном. На полицама, намештеним у три реда, штрчали су забодени ножеви. Између ножева биле су распоређене примамљиве награде. На доњој полици – кутије бомбона и кекса; на средњој – будилници, шерпе, качкети, а на горњој, испод таванице, у полумраку, већ сасвим саблажњиве ствари: две балалајке, тулски самовар, мекане чизме од танке коже, кошуља, италијанска хармоника, зидни сат са кукавицом и грамофон. На који нож набациш алку, ту ствар и добијеш. А готово је немогуће набацити, ножеви се лако повијају, алке се одбијају. Занимљиво.

Пробијајући се лактовима, Павле се увуче у шатру. За тезгом је чичица са сребрним наочарима продавао алке – четрдесет комада за двадесет пет копејки. Поцрвенео момак са влажном ћубом, смешећи се унезверено, бацао је последњих пет алки. Капут му је лепршао. Металне алке излетале су му из грубих прстију и, ударајући о ножеве, са звекетом падале у доле обешену врећицу. Беспосличари су се смејали. Момково лице добило је модру боју. Ножеви, додирнути алкама, брујали су и лелујаво дрхтећи ширили се у левак.
   – Фуј, проклети били и ти ножеви и те алке! – узвикну напослетку момак. – Профућкао сам рубљу и по. Макар кекс да сам добио – и снебивљиво се извуче из гомиле.
   – Прошле недеље један је овде добио чизме – рече дечак са закрпљеним панталонама – за десет рубаља је бацао.
   – Дозволите, молим вас – рече Павле примичући се до саме тезге – баш ме занима шта ће бити.
   Чичица му пружи алке.
   – Дакле – упита Павле озбиљно – ако набацим на доњи нож, могао бих да добијем кутију бомбона?
   – Можете – рече равнодушно чичица.
   – А више, онда будилник? Чичица климну главом.
   – Занимљиво. Хо-хо! А за самовар ваљда треба нишанити под саму таваницу?
   – Ама, узми ти прво кекс, а после трућај – рекоше му нестрпљиво из гомиле.
   Павле стави на тезгу фотографију, размаче лактовима гомилу која је наваљивала, наслони се, нанишани, али му утом рука задрхта, алка се оте из прстију, паде боком на под и откотрља се. Павле се следи. Крај полица је на столици седела, с рукама на коленима, гиздаво одевена девојка, тако лепа да се Павлу замаглише очи. Девојка хитро устаде са столице, дохвати алку, пружи му је и не погледавши га, и наједном се лако осмехну само крајичком усана. Ту Павле пропаде.
   – Де, де! Па што чекаш? Хајде, скидај самовар! Терај – викали су радозналци иза његових леђа.

Момак се освести и поче да баца једну алку за другом не видећи около ништа осим опуштених девојчиних трепавица и усана које су као трешње пукле попреко. Кад је побацао свих четрдесет алки, она их скупи и без речи стави на тезгу; овог пута се ипак није осмехнула, већ је само мало подигла на њега сиве очи и наместила прамен плаве косе који је испао иза ува. Павле извади још двадесет пет копејки. Алке су невешто летеле једна за другом. Беспосличари су се кикотали и гурали га у леђа. Ножеви су зујали као пчеле. Чичица је равнодушно чешао нос савијеним прстом.
   Пошто је потрошио рубљу, а није набацио ниједну алку, Павле се као изгубљен прогура из гомиле на булевар и пође испод липа дуж воде ружичасте од заласка. На језеро се спустила једва приметна магла. Пријатна свежина осећала се по рукама. У тихој води биоскоп се одражавао као ватрени стубови. Више парова загрљених ошишаних девојака са зеленим и плавим чешљевима у коси протрчавало је поред Павла, окрећући се за њим и намерно се гуркајући. Много је леп дечко! Али Павле је ишао не обраћајући на њих пажњу и замишљено певушио: „Циганка врачара, Циганка врачара, у руку ми гледа, прориче удес”...
    Читав месец, сваке недеље, ишао је Павле у шатру да баца алке. Пола плате је на тај начин бацио у ветар. Годишњи одмор није искористио, пропустио је свој рок, био је сав као отрован. Девојка му је, као и пре, оборених очију додавала алке. Понекад би се осмехивала, као за себе. А понекад, угледавши изненада Павла у гомили, наједном би је сву облила тако густа румен да би јој се, како је изгледало, и рамена као загасите брескве почела провидети кроз танки маркизет.
   Ма колико да се Павле трудио, никако није могао да уграби тренутак да од срца поразговара са девојком: час смета свет, час чичица злим очима гледа преко наочара или чеше нос савијеним прстом, као да вели: „Не прилази, није девојка за тебе, чисти се”. Једном је Павлу ипак пошло за руком да мало поразговара.

Света је било много, а чичица је у тај мах отрчао с прутом иза шатре да отера беспризорне.
   – Живо здраво – рече Павле и осети да му је срце претрнуло. – Како се зовете?
   – Људмила – брзо и ватрено шапну девојка. – Ја вас добро познајем, ви сте једном своју фотографију на тезги заборавили, а ја сам је сакрила, просто сам се заљубила, тако је лепо.
   Девојка завуче прсте за оковратник и показа код кључњаче део згужваног снимка. Подиже очи и успламте црвеном бојом.
   – А како се ви зовете?
   – Павле. Нећете ли у биоскоп „Колизеј”? Даје се занимљив програм. „Жена с милијардама”, први део.
   – Не смем, тата ме прати.
   – А ви мимо њега.
   – Боже сачувај! Ако одем, неће ме пустити у кућу. А мајка је још гора, мајка на Сухаревој пијаци држи тезгу. Не могу да кажем колико су ми строги родитељи, просто страхота. Станујемо на Сретенки, у Просвириној улици, недалеко одавде. Кућа број два, у дворишту, лево од капије.
   – Па како ћемо, Људмилочка?
   – Па тако. Брже бацајте алке јер иде тата.
   Тек што је Павле почео да баца алке, кад се појави тата с прутом. Свирепо погледа кћерку. И Павле тако оде празних руку. А кад је дошао идуће недеље, виде да је шатра затворена. На предузећу пише „Америчко практично бацање алки, 40 комада – 25 копејки”. Одмах до тога на плавом пољу насликан је зелени папагај с ружичастим репом, у кљуну држи алку, а ветар носи поред папагаја жуто липово лишће, засипа њиме са свих страна шатру, леје су изгажене, около ни живе душе, јесен.

Тада се Павле сети Циганкиних речи: „На путу ти се испречио постарији човек... Од ножа ћеш имати велику невољу... Зелени папагај донеће ти срећу у животу”, и обузе га таква туга и тако му би криво на глупу Циганку да се описати не може. Он припрети папагају песницом и пође, продуван оштрим ветром, преко пустог, проређеног булевара куд га очи воде. Изби на Сретенку и зађе у Просвирину улицу. Дан је био тмуран, продоран, јесењи. Преко пута зелене и беле овештале црквице стварно је кућа број два. Павле уђе у двориште и скрену улево, а не зна куда ће даље. Уто засвира усред дворишта вергл; на њему седи зелени папагај с ружичастим репом и гледа Павла округлим, дрским очима с капцима као од јеленске коже.
   Ускоро се на спрату отвори прозорче. Кроз прозорче се провуче нежна ручица и баци у двориште петак завијен у папир. Кроз двоструке прозоре, изнад јастучета од вате посутог исецканом вуненом пређом, између завесица од маркизета и фикуса, Павле угледа Људмилу. Она је с радошћу гледала у њега и, притискајући уз стакло ужарени образ, прстићима давала некакве знаке, ширила руке, климала главом, молила, али се није могло схватити шта хоће. Павле такође поче да објашњава рукама: „А изађи, пљуни на родитеље, не могу да живим без тебе!” Али ту се испред Људмиле испречи дебела брката жена с турским шалом, залупи прозор и припрети Павлу прстом.
   Павле се отетура кући, мучио се две недеље, ноћу се шуњао као лопов по Просвириној улици, плашио пролазнике, потпуно је пропао, а треће недеље очистио је панталоне и капут прекуваним чајем, везао ружичасту машну, извукао ципеле и пошао право ђаволу у шаке – да понуди руку и срце.

Врата му отвори Људмилочка, угледа га, уздахну гласно, ухвати се руком за срце, али Павле прође крај ње право у собу где су родитељи после цркве пили чај с млеком, и рече:
   – Пријатно! Извините, тата, и ви, мајко, али ја не могу да живим без Људмилочке. Чим сам је видео, пропао сам. Чините шта хоћете, сав сам пред вама, квалификовани бравар шесте класе, имам и хонорарне послове, алкохол не пијем, у партији сам од двадесет треће године, издржавање ником не плаћам.
   – Ја вам нисам никакав тата! – повика чичица неприродним гласом. – И моја супруга вам није мајка! Избијте то из главе.
   – И какав је то начин слушати испод прозора у дворишту вергл и упадати у стан непознатим људима? – подржа га супруга из беса. – Оставите то за себе! Гле, молим вас! Имали смо и боље просце. Пази ти њега, шеста класа! Та Људмилу је прошле године просио један настојник зграде из Мјасницке улице, па и њега смо одбили. Изађите, грађанине, овде нису потребни никакви бравари, а нарочито не партијци.
   – Ја само од практичног бацања алки зарађујем до хиљаду рубаља у сезони – примети тата у жестини. – И за четири стотине рубаља имам награда. Људмилочки треба муж с новцима ради проширења предузећа. Једном речју, збогом!
   – Дакле, нећете ми је дати? – упита Павле очајничким гласом.
   – Нећемо – цикну тата.
   – У реду – рече Павле претећи. – Ако треба с новцима ради проширења предузећа, онда је сеанса завршена. Запамтићете ви мене. Удесићу ја вас. Збогом, Људмилочка, не попуштај, чекај.
   А Људмилочка је седела у предсобљу на ковчегу и кршила руке.  
   Чврсто стиснувши зубе, Павле изађе на улицу, упути се на Сухаревску пијацу и купи оштар кухињски нож. Дође кући и закључа врата.

Зима је дошла и прошла. Са Чистих језера одвезли су на саоницама лед. Павле је редовно ишао на посао, ниједан сат није беспосличио, а ноћу је седео код куће иза закључаних врата, и суседи су чули у његовој соби тихо брујање: можда учи да свира на гитари, не зна се. На реци је кренуо лед. Сунце је почело да пече, дрвеће се покрило зеленим паперјем, на Чиста језера довезли су на таљигама чамце. Фотографи су обесили у дрворедима своје „Кремље” и „Ноћи са месечином”. Увече на булевару почео је корзо.
   Сваке недеље Павле је редовно одлазио на Чиста језера да погледа није ли се отворила шатра. Затворена. Зелени папагај са ружичастим репом седео је на од непогоде избледелом плавом пољу и држао у кљуну слику, над њим су висиле свеже липове гране. Павле је био мршав и мрачан. Једне лепе недеље он дође, шатра је била отворена. На вратима су се тискали беспосличари. Унутра су јарко гореле лампе. Чуло се метално брујање и смех.
   Павле се раменима проби кроз гомилу и уљудно приђе тезги. Чврсте јагодице подупирале су му усијане очи. Људмилочка је скупљала алке. И не гледајући старца, климнуо је девојци. Као без живота, она му додаде алке. Он додирну њене хладне прсте и баци на тезгу три рубље.
   – Ти, друже, изнајми колица да однесеш самоваре – насмеја се неко позади.
   Павле, не окрећући се, узе алку и немарно је баци. Нож се није ни заљуљао. Чу се одсечан звекет. Алка је била набачена не дотакавши нож. Чичица журно почеша нос и бојажљиво стави пред Павла кутију бомбона. Павле је одмаче у страну и, док је одмицао, као случајно баци другу алку. Исто тако лако и брзо она се спусти на други нож. Чичица још није ни стигао до полице да преда Павлу другу кутију, а он је хитнуо једну за другом три нове алке, које су лако, безвучно, селе на три нова ножа. Присутни занемеше.

Чичица окрете Павлу своје ситно лице и затрепта очима. Тамна кап зноја, као стеница, спусти му се низ чело. Чакшире му се некако проширише и мало спустише. Павле је стајао прекрштених ногу, наслоњен на тезгу, и звецкао ниском алки.
   – Па како ћемо, татице, с Људмилочком? – упита он полако и равнодушно се обазре около.
   – Не дам – рече татица пискаво.
   – Не? – рече Павле тромо. – Добро. Еј, момче, отрчи до Покровске капије по колица, добићеш самовар. Склоните се мало, татице.
   Павлово лице постаде као туч. Чеона жила му набрекла. Он лако замахну напрегнутом руком и из његових руку севнуше муње. Изненађени алкама, ножеви су зујали. Гомила је урлала, бучала, расла. Свет са свих страна стицао се пред шатром. Павле готово није ни гледао на циљ. Очи су му расејано блудиле. Ниједна алка није пала у кесу. После пет минута све беше свршено. Павле обриса чело рукавом. Гомила се размаче. Поред шатре стајала су колица.
   – Товари! – рече Павле.
   – А шта ћу ја сад? – с муком изговори чичица, премештајући се с ноге на ногу крај полица. –Побацаћу све ове трице у језеро и крај... Ама, шта је ово, грађани? Па овде, грађани, сама роба вреди четрдесет златника, а да не рачунам радњу.
   – Баш ме брига, макар и сто. Моје су ствари. Нисам их украо, него поштено добио. Имам сведоке. Целу зиму вежбао сам, сан сам изгубио. Могу сада чинити што ми је воља. Могу да однесем кући, могу и у воду да бацим – мирно ће Павле.
   – Тако је! – повикаше у гомили усхићено. – Можемо и да се закунемо! Само, чуј, грамофон ипак немој у воду.

Добровољци из публике брзо су натоварили пуна колица.
   – Вози! – рече Павле.
   –Ама, куда ћеш возити? – зацвиле чичица. – Сад, грађани, у оваквој ситуацији, просто не могу кући... Па зар ћеш утопити?
   – Утопићу – рече Павле.
   – Вози на мостић.
   – Бар да те од Бога срамота.
   – Бог, то је заблуда непросвећеног ума, татице. Исто као и зелени папагај. А суштина је ово! – И он показа мишићаву руку.
   Људи који се тискаше, колица кренуше и, дошавши на мостић, застадоше. Павле узе одозго лепе чизме и баци их у воду. Гомила уздахну.
   – Стани! – Не бацај! – повика чичица неприродним гласом и полете колицима.
   Тада Павле спусти на ствари своју снажну руку и оборених очију тихо рече:
   – Последњи пут, татице, поштено кажем. Нека ови људи буду сведоци. Дајте ми девојку и узмите ствари натраг. Нећу више прићи вашој шатри ни на сто корака, а у супротном ће отићи у ветар цела ваша радња, татице. Нема за мене живота без Људмилочке.
   – Узми! – викну чичица и махну руком. – Фуј! Носи!
   – Људмилочка! – повика Павле и одмаче се од колица сав блед.
   Она је стајала крај њега снебивљиво и заклонила рукавом лице. Чак су јој и руке биле ружичасте од стидљивог руменила.
   – Сеанса је, грађани, завршена, разиђите се – рече Павле и тако опрезно узе девојку под руку као да је од порцелана.
   По целом булевару се у тај час осећао мирис дивље трешње. Она је била свуда: у води, у коси. Не високо над липама, на густом љубичастом небу стајао је Месец, оштар као нож. Његова млада светлост, одбијајући се у језеру, умножавала се и расипала као венчано злато текућих живих прстенова. А ви кажете да у наше доба нема јаких страсти. Има, и те како.