Живот пише драме

ЛЕТ ПРЕКО МОСТА

Аутобус је већ ступио на лондонски Тауербриџ кад је возач видео да се његов покретни део подиже. Није било времена да се врати или заустави возило. Могао је само да убрза.

Велики смог 1952. године озбиљно је угрозио живот становника Лондона. Загађење ваздуха које је трајало од 5. до 9. децембра, настало највише због прекомерне употребе угља у необично хладним данима без ветра, довело је до тога да се изнад британске престонице створи густ слој смога. Видљивост је била смањена, људи су се јављали лекарима с озбиљним тегобама, а тачан број смртних случајева до данас није утврђен.
   Иако је Лондон навикао на вишедневну маглу, ретко ко је могао да се снађе у новонасталим околностима. Стање се побољшало до краја месеца, али и даље се дешавало да у неким деловима града густи дим смањује видљивост, отежавајући кретање пешака и вожњу улицама. У то се најбоље уверио Алберт Едвард Гантер, возач спратног аутобуса, чувеног дабл-декера, који се трудио да обавља свој посао најбоље што је умео.
   У касним вечерњим часовима 30. децембра, Албрет је возио уобичајеним путем. Смог који се није у потпуности изгубио научио га је да буде опрезан. Аутобус број 78, којим је управљао, лагано се приближавао Тауербриџу. У њему је седело двадесетак успаваних путника. На улицама није било велике гужве. Мрак је одавно прекрио град, а температура се спустила испод нуле.

На Тауербриџу, отвореном 1894. године, обавеза чувара била је да звони и затвори капије пре него што његови покретни делови почну да се подижу. Постојала су и сигнална светла. Возила су се заустављала пред рампом и чекала да се поново отвори. Тог дана, међутим, чувар који је замењивао искусног радника на мосту, направио је велики пропуст.



   Аутобус број 78 већ је пришао јужном делу моста. Алберт је наставио да вози кад је, изненада, мост почео да се подиже. Било је јасно да је чувар заборавио да затвори капију и укључи црвено светло као знак возилима да стану. Алберт је морао да донесе одлуку у делићу секунде. Проценио је да је касно да покуша да се врати. Није смао ни да стане. Мост се и даље дизао и било је питање тренутка кад ће возило да заврши у леденој реци.
   Као бивши тенкиста који је учествовао у Другом светском рату, Алберт се више пута нашао у приликама кад је морао брзо да доноси одлуке како би извукао живу главу. Овога пута, од његове одлуке зависила је судбина још двадесет људи.
Аутобус је ишао брзином од двадесетак километара на час. Алберт је нагазио папучицу за гас. Ако убрза довољно, помислио је, успеће да прескочи јаз и пређе на другу страну. Путници који до тада нису били свесни шта се дешава, осетили су како аутобус иде брже него што су навикли. Видели су Алберта како грчевито држи волан док су се приближавали ивици покретног дела. Притиснуо је гас још јаче и осетио како аутобус прелеће неколико метара између два дела моста. А онда су слетели на другу страну.
   Неколико успаничених путника завршило је на поду. Тек кад су се одмакли довољно далеко и кад је Алберт био сигуран да су на безбедном тлу, зауставио је аутобус. Чувари су за то време дигли узбуну. До моста је убрзо стигла хитна помоћ како би збринула повређене. Кондуктер је поломио ногу и један од путника је завршио с преломом кључне кости, али, срећом, није било настрадалих.
   О замало кобном догађају на Тауербриџу причало се и у наредним данима. Возач је за своје херојско дело награђен новцем и краћим одмором, али остало је да се утврди ко је одговоран за недопустив пропуст. Алберт је сведочио пред истражитељима и објаснио да није било разлога да се заустави пре моста. Било је укључено зелено сигнално светло уместо црвеног, а није се чуло ни звоно.

На крају је у званичном извештају наведено да је до несреће довела грешка у процени радника који је те вечери био у смени. Одговорност је преузело предузеће које се бавило одржавањем неколико мостова у Лондону. Они су Алберту уручили новчану награду и платили му седмодневни одмор у обалском граду Борнмуту.
    Тауербриџ, један од симбола британске престонице, грађен је осам година. Како се не би испречио проласку већих бродова у лондонску луку, донесена је одлука да се изгради покретни мост. Данас се подизањем и спуштањем његових покретних делова управља даљински, из рачунарског центра. С обзиром на то да је лука измештена низводније, пролаз пловилима уступа се тек око 500 пута годишње.