За читање и уживање – Мома Димић

БОСАНСКА КРУПА

Босна је земља из наших најбољих прича, легенди и бајки, пугеви су по њој кривудави и наопаки, а да и не говорим већ колико чаробни и врлетни, вазда замарају баш као шго ишту и да се полагано одмарате... Паметујући још увек како се свака раздаљина у овој божјој земљици балканској дадне савладати за највише шест-седам часова непрекидног путовања, и у једном дану, разуме се да сам окаснио сасвим за свечаност у Босанској Крупи, а поводом седамдесетпетогодишњице рођења Ћопићевог. Али зато сам се, хватајући четири превозна средства и три пута преседајући, барем нагледао невероватне и шеретске, баш ћопићевске, Босне! Видех вароши као што је Добој (у којој ми неки улични продавац „повери” да је најбољи роштиљ у Дому армије), Прњавор (у ком на аутобуској станици главна атракција беше месни „ориђинал”, брадати младић подерана тура, па још уз то ћурличе), Дервента (где аутобус „чини паузу” такође 40 минута), па Бања Лука (у којој на „информацијама” неће знати чак ни колико километара има до најближег суседног града), а онда и тај Приједор (у чијем центру стоји велика табла: „Ресторан лијечених алкохоличара”) и коначно, на широко разливеној и шумној (и кажу хладној и прљавој) Уни – Босанска Крупа!
   Место одакле је у свет, а после, кад беше оно „загустило”, богме и у шуму кренуо наш најдобродушнији и најчитанији писац свих времена. Веле да писац „Николетине”, „Пролома” и „Баште сљезове боје” баш од времена те „шуме” никако није волео то месташце свог детињства и ђаковања. Јер, ту беше 1941. године од усташа притворен пет или шест дана у истом Соколском дому у ком се, ево, данас држи академија њему у част. И да се није, уз помоћ једног свог знанца, некако искобељао у партизане, Ћопић би наш Бранко пошао зацело неповратом оних преосталих осам стотина (а кажу да их је било и више) недужно страдалих жртава, закопаних у заједничку раку ту, одмах иза монументалног Дома.

Незадржива веселост и бодрост Ћопићевих прича, баш као и она његова вазда шеретски накривљена уста док прича, претекли су дакако, с овог уклетог места!
   „Када је ту Бранко, онда све тече фино”, присећа се послератних Ћопићевих посета Крупи Живко Стојаковић, један од домаћих свечара и чувара спомена на несрећно страдалог писца.
   Наравно, и ја се преносим у њихова уживања и разгаљивања са својим земљаком диванџијом и шалџијом, „светским прваком у потрошњи оловака”.
   У скромној публикацији, коју су овде издали о његовој шездесетогодишњици, поред знаних портрета са Крлежом и Андрићем, налазим и снимак Ћопића с дечјом цуцлом у устима, а испод стоји (највероватније његова легенда): „Мало инспирације за дечју литературу”, или снимак његов у Мркоњић Граду како пребира по коњским потковицама на пијаци: „У потрази за обућом”. Или онај ипак најћопићевскији призор из Лике 1971., где је окружен штркљастом неком дечурлијом и самоподсмехом: „Улових још неколике читалачке жртве!”
   Које црне жртве кад смо га ми послератна деца држали свагда за нашег свеколиког дечјег избавитеља од свих оних гњаважа школских програма! А Лике што се тиче, њој се барем одужио својом најчистијом, најсетнијом лириком:

   „По теби сува бура низ голи камен лиже,

опусти све и душу па човек сања ружно,

збрише топлину ока, разбије дјечје игре,

тада, у касну јесен, чак је и јаре тужно.”

   Ћопићева звонка, али и пријатно уњкава реч, светла али и сенкама заоденута, јављала се увек на начин којим проговори потпуни човек, јамчећи за њу свим својим нервима и осећањем, њоме залажући своју једину, људску (тог божјег живинчета) кожу.
   Свеједно, та реч поваздан је била малчице нахера, вражја, месечарска — потхрањивана и појена у ходу, тетошена и багателисана на рачун оне што ће је надгорњати.

Светлоок, веселоок, умео је да плени пажњу и као сопствени јунак што ће ништа мање од других надрљати; приповедач–делија је то бануо и испао пред нас с крилима олујина и ватара што су га добрано прљиле. Представљао нам се као неко ко је доживео нешто страшно или кобајаги страшно (а заправо увек се нешто уистину страшно доживљава, уходе нас те црне силе ноћне и црне потковице), али то страшно још увек је весело и смешно, небески недужно пред оним што је још страшније. И што ће се зацело догодити.
   Ћопић тако својим смехом није бреновао ништа уз- вишено — и поезији се малчице подсмевао називајући је „рђавим оружјем“, баш као што је умео да се подсмехне и свом лењивом читаоцу, поручујући му како је „боље да он књиту гања, да не би она почела да гања њега!“
   Није, међутим, Ћопић ни сељачки, ни партизански, ни само популарни дечји или наивно хумористички писац. „Најбољи Ћопић” – било онај из предратног периода или из „Баште сљезове боје” или који други – тек је сведочанство слабости и непоузданости нашег избора. Своје велике и озбиљне теме обрађивао је он увек с достојанством и немиром рођеног приповедача и песника. А кад се ,дућан полако затварао”, самотни немир водио га је путевима далеко од завичаја. Стигао је тако до Свете горе и њених калуђера, Јерусалима и његових троверних богомоља, али и до Шпаније, Париза, Грчке (камо се најчешће склањао од ројева превише радозналих читалаца), Русије, Јерменије и Сибира. Његова супруга Богданка присећа се како је и тамо, крај Бајкалског језера, срео неког „обичног” сељака који приликом упознавања изрече: „А, Чопич! Знам ја вас преко вашег стрица Ниџе!” „Каквог Ниџе?”, би затечен наш писац. „Па, знате, оног о ком сте тако лепо писали...”
   Свуд укруг Босанске Крупе поднимљују дубину неба брда попут страже пред још већим брдима и планинама. На броју их је више неголи у Риму. Нека су се увукла и у само место. Е, на једном од њих је и биста Бранкова с неизбежним осмејком и руком док пише.

Један од старијих мештана није могао да „не преломи” и посетиоцу са стране не отвори срце са својом „замерком” споменику. „Па фали му”, каза, „једна онако обична да речеш клупа, да ја на њу седнем и да гледам – Бранка!”
   Иначе, поред новинарница, чини се да у Босанској Крупи има највише пустих кафића. Онај на самој периферији, сав од дрвета, звани „Код О. К. корала”, зацело највећма би се допао Ћопићу. Не због самог имена, или недај боже еспапа који нуди, колико зарад оне дрвене гредице напољу за везивање коња. Јер одмалена је овај подгрмечки делија, па све кроз своје књиге, обожавао коње, цели један том би се могао сабрати од прича и песама о коњима. Надевао им је најлепша имена. Преко својих јунака самарџија испитивао им је природу, ћуд и саму душу. У икону их је стављао. Напослетку изрече и оно јеретичко: „Само добар човек личи на коња!”
   Али ни у Босанској Крупи нема више коња...