За читање и уживање – Душко Радовић

ПРИЧА О ЈЕДНОЈ НЕПОСЛУШНОЈ НОЗИ

Те зиме је у Падајевцу било нарочито клизаво. На улицама би свакога часа неко пао у снег. Људи су се на то већ толико навикли, да често нису ни устајали одмах, него би онако на снегу поседали да поразговарају мало о својим пословима или о здрављу своје деце.
   Једино обућар Клин те зиме није пао још ниједанпут. Он се због тога осећао врло непријатно, јер се по комшилуку почело говорити како он намерно не жели да падне, само да би био бољи од осталих људи. И увек кад би ишао улицом, било је људи који су, седећи комотно на снегу, шапутали за њим:
   – Види, како се тај укрутио! Види како тај пази на себе!
   И, знате како је, Клину се то већ попело, што кажу, на врх главе. Решио је да падне на главној улици, пред свим људима. Да после може као човек да устане, да се очисти од снега и оде кући мирно да спава.

И тога јутра, када је све то требало да буде, Клин се рано робудио, као да иде на воз. Када је било време – изашао је на улицу и упутио се према одређеном месту, то јест тамо где је хтео да падне.
   А када је био на одређеном месту – залетео се и оклизнуо! Лева нога полетела је радосно у вис, и обућар је само чекао да се и десна одвоји од залеђеног снега, па да се као човек пружи, да и он већ једном ове зиме падне. Само још десна! Само још десна да полети!
   Али је десна нешто оклевала. Стајала је сигурно на клизавом снегу и понела Клина неколико метара. Добро, неколико метара... Добро још и пет метара... Али онда да седне, да падне, да се преврне у тај лепи бели снег.
   А та послушна нога, децо, није хтела да пусти сиротог човека да падне. Она је хтела да се клиза! И честити обућар није више корачао, није седео са пријатељима у снегу, већ је појурио, клизајући се на једној нози. Појурио је између људи – као син ветра. На својој десној нози, коју он већ годинама чува и одева, а која сада није хтела да га слуша.

А то баш није обична ствар кад неко тако на једној нози почне да лети улицама. Људи су хтели то да гледају. Изашли су на улице и отворили прозоре. Прво су мислили да ће он ипак ту негде да падне, да лупи, да се разбије. А онда се свима учинило као да обућар бира где ће се превалити у снег.
   А када је сироти човек из улице Ратних другова скренуо према позоришту, сви су лепо видели да он не мисли скоро да пада и да ће га његова луда нога ко зна куд однети. Већ је било врло много света на улицама и сви су могли да виде како он тужна лица јури на тој нози и како, као за последњи поздрав, маше крајевима свога капута. Није могао да се заустави. Клизао се на једној нози из улице у улицу. А у глави му је била само једна једина жеља: да се спусти, да легне, да седне, да се преврне у тај лепи снег око себе.
   Цео град је већ изашао на улице и у почетку нико није мислио да тај човек треба да седне и да се одмори, већ су се сви плашили да се то брзо не сврши. Нека траје што дуже, мислили су они, и тако се не дешава сваког дана.

Онда је из општине дошло наређење да се тај човек заустави. Послати су ватрогасци и железничари да се ухвате за руке и затворе неколико улица. Морали су мало да чекају јер је обућарева нога бирала најчудније улице и путеве. А онда су га видели како јури од гимназије према парку. Седам најјачих ватрогасаца и седам најјачих железничара ухватили су се за руке и стали на улазу у парк. А обућар је налетео на тај ланац и раскинуо га. Оборио је све ватрогасце и скоро све жележничаре и продужио клизање. Ватрогасци и железничари су се свађали око тога ко је крив, а крајеви обућаревог капута плазили су се из далека као језици. Његова луда и незахвална нога носила га је ко зна куда, можда у пропаст. Из парка се опет враћао ка главној улици. За њим су сада на великом растојању јурили аутомобили са фотографима. Хтели су да га сликају за новине.

Душан Радовић (1922–1984), српски песник, писац, новинар, афористичар и телевизијски уредник. Био је главни уредник „Пионирских новина”, Програма за децу Радио Београда, Програма за децу Телевизије Београд, листа „Полетарац”, новинар „Борбе” и уредник „Студија Б”.

    Онда је из општине стигло друго наређење. Код пијаце да се постави ватрогасна музика а код музеја хор основне школе. Нека свирају и певају неке лепе песмице и нека храбре овог чудног човека, да не мисли да је сам.
   Обућар је два пута пролетео поред дувачког оркестра и два пута поред сироте дечице која су се мрзла на снегу због њега. Песмице су заиста биле лепе и полетне али се он није могао зауставити.
   Људи га нису разумели. Викали су са тротоара: „Па станите, човече! Лепо станите!” А он није могао да заустави своју луду ногу. Други су викали: „Клине, само се спустите! Седите само!” И показивали су му како, и ваљали се по снегу, али он то није могао. Клизао се на једној нози – из улице Седам липа у Пинтерски сокак, из Пинтерског сокака право на Трг браће и сестара; па опет у парк, поред железничара и ватрогасаца који су се још увек свађали.
   Онда су послали по председника свих обућара у Падајевцу, да му он онако, кобајаги, каже строгим гласом нешто – можда ће се човек тргнути. Али, ни то није помогло. Председник је стварно најстрожим гласом викао: „Хало, Клине! Станите, забога!”, али је Клин само пролетео на својој десној нози, са тужним изразом на лицу. Јурио је, децо, кроз улице, преко мостова, гледао позната лица у маси која га је свуда пратила и дочекивала.

Ви сад већ сигурно питате: „Па није се, ваљда, клизао целог живота на тој једној нози?!” Није се клизао целог живота.
   Око пола дванаест, нешто пред подне, наставник гимнастике из Велике гимназије отишао је у општину и замолио да он нешто покуша. У општини му је одобрено, највише због деце која су већ два сата плакала и певала испред музеја. Наставник гимнастике је све то извео врло просто, али са снагом и чврстином какву имају сви наставници гимнастике. Стајао је на Старом мосту и кобајаги га све то није интересовало. И кад је обућар наишао – изненада се окренуо и подметнуо му ногу. Луда Клинова десна нога полетела је увис и он је као најсрећнији човек на свету пао у снег.
   Свет се окупљао да га види, да га додирне, да га пита, да га сликају за наше новине и за све новине на свету.
   После је постао члан спортског друштва, почасни, са дипломом. Слика му је седам месеци стајала у излогу.
   Исте године, два Француза, браћа Курије, покушала су да понове његов подвиг, али безуспешно. Клизали су се само 9 метара и 15 сантиметара, и још су се придржавали руком!