ЗА ЧИТАЊЕ И УЖИВАЊЕ – Марк Твен

ПРИЧА О ДУХОВИМА

Узео сам велику собу, високо на Бродвеју, у огромној старој згради чији су виши спратови били ненастањени годинама пре мог доласка. Место је одавно зарасло у прашину и паучину, препуштено потпуној тишини. Било је као да ходам преко гробова и нарушавам мир покојника док сам ишао ка соби. Први пут у животу осетио сам језиви трачак сујеверја; док сам се пео уз мрачне степенице невидљива мекана паучина захватила ми је лице и остала залепљена. Тресао сам се као да сам угледао духа.
   Било ми је драго кад сам ушао у собу и оставио таму и буђави задах с друге стране врата. Живахна ватра горела је у камину. Сео сам испред ње с утешним осећањем олакшања. Два сата сам тако седео размишљајући о прошлим временима, присећао се старих призора и призивао полузаборављена лица из магле прошлости. Слушао сам, у себи, људе који су одавно заувек утихнули и песме које више нико не пева. Како се моја усплахиреност претварала у све тужнију потиштеност, урлање ветра напољу стишало се у тихо завијање, љутито лупање кише о окно прерасло је у мекано ромињање, и један по један, звуци с улице замирали су све док се последњи корак неког ужурбаног незнанца није изгубио у даљини и оставио мук за собом.
   Ватра је догоревала. Обузело ме је осећање усамљености. Устао сам и свукао се. Кретао сам се на врховима прстију радећи кришом све што сам морао да урадим, као да сам окружен уснулим непријатељима чији би сан било смртоносно прекинути.
   Ушушкао сам се и слушао кишу и ветар и благо шкрипање неких удаљених прозора док нисам утонуо у сан.

Дубоко сам спавао, мада не знам колико дуго. Наједном сам се нашао будан и испуњен језивим ишчекивањем. Све је било мирно. Све осим мог срца – могао сам да чујем откуцаје. Прекривачи су почели полако да клизе ка дну кревета, као да их неко вуче! Нисам могао да се макнем, ни да проговорим. И даље су упорно узмицали док ми груди нису биле откривене. Онда сам их зграбио и уз огроман напор навукао преко главе. Чекао сам, ослушкивао, чекао. Још једном је ћебе почело да клизи, и још једном сам лежао читав век од неколико мучних секунди док ми груди опет нису биле откривене. Коначно сам прикупио снагу и снажним трзајем вратио ћебе на место држећи један крај чврсто у руци. Чекао сам. Ту и тамо бих осетио благо трзање и поново стезао ћебе.
   Трзање се претварало у непоколебљиво цимање, постајало је све јаче и јаче. Мој стисак је попустио, и по трећи пут је ћебе склизнуло. Застењао сам. Са дна кревета је неко стењао свој одговор! Грашке зноја су ми оросиле чело. Био сам више мртав него жив. Истог тренутка чуо сам тешке кораке у соби – кораке слона, чинило ми се – јер нису звучали као било шта људско. Али су се удаљавали од мене – барем то. Слушао сам како долазе до врата. Изашли су без померања резе или кључа и наставили да лутају пустим ходником уз шкрипање трошног пода. А онда је поново завладала тишина.
   Кад ме је прошло узбуђење, рекао сам себи: „Ово је сан, само ужасан сан.” И тако сам лежао размишљајући док нисам убедио себе да је све било само кошмар. Утешни смешак ми је олабавио усне и био сам поново срећан. Устао сам и упалио светло. Кад сам установио да резе и катанци стоје онако како сам их оставио, још један умирујући смешак ми се накупио у срцу и прешао преко усана. Узео сам лулу и запалио је и управо сам хтео да седнем испред ватре, кад је лула полетела доле из мојих укочених прстију, крв ми је нагрнула у образе, а моје спокојно дисање прекинуто је наглим уздахом. У пепелу крај камина, одмах поред отиска мог голог стопала, био је још један, толико велик да је моје стопалце изгледало као дечје! Значи, ипак сам имао посетиоца, само то може да објасни траг слоновског стопала.
        
                                      

   Угасио сам светло и вратио се у кревет, паралисан од страха. Дуго сам лежао зурећи у таму и ослушкивао. Одједном сам зачуо стругање изнад своје главе, као да неко вуче позамашну телесину преко пода. Затим је тело ударило о под уз гласно дрмусање прозора, као да је земљотрес. Из удаљеног дела зграде допирало је пригушено лупање вратима. Повремено бих чуо кораке како се шуњају тамо-вамо по ходнику или уз и низ степенице. Понекад би ти шумови дошли до мојих врата, оклевали и поново се удаљавали. Чуо сам пригушено звецкање ланаца у удаљеним пролазима и ослушкивао како се приближава. Уморно се пењало уз степенице. Сваки покрет био је пропраћен звекетом ланца који се вукао по земљи и ударао о степенике док се гоблин који га носи приближавао соби. Чуо сам да неко мрмља, чуо сам полуиспуштене крике који као да су насилно угушени; и шуштање невидљиве одеће, замахе невидљивих крила. Онда сам схватио да је неко провалио у собу – више нисам био сам. Чуо сам уздахе и тешко дисање поред свог кревета и тајновито шапутање.

Три лопте мекане флуоресцентне светлости појавиле су се на таваници тачно изнад моје главе, светлеле су неколико тренутака и пале, две на моје лице, а једна на јастук. Разлиле су се као нека топла течност. Интуиција ми је говорила да су се светлеће лопте претвориле у млазеве крви пошто су пале. Нисам хтео да палим светло да проверавам. Онда сам угледао бледуњава лица и уздигнуте беле шаке како плутају у ваздуху без тела. Били су ту неколико тренутака и нестали.
   Шапутање је престало, као и остали звуци, настала је мукла тишина. Седео сам и слушао. Осетио сам да морам да упалим светло или да умрем. Колена су ми клецала од страха. Полако сам се уздигао у седећи положај и лице ми се очешало о оклембешену шаку! Сва ме је снага напустила и опружио сам се на кревету као инвалид. Онда сам чуо шуштање одеће, чинило ми се да је прошла кроз врата и изашла напоље.
   Кад се све поново умирило, изашао сам из кревета, болешљив и немоћан, и упалио гасну лампу рукама које су се тресле као да су остариле сто година. Светлост ме је мало оспокојила. Сео сам и узео сањиво да проматрам отисак великог стопала у пепелу. Мало-помало ивице су почеле да тамне и нестају. Погледао сам горе и видео како пламичак у гасној лампи полако умире. У истом тренутку сам поново чуо слоновске кораке. Ослушкивао сам њихов долазак, прилазили су све ближе кроз прашњаве ходнике док је светло постајало све слабије. Кораци су дошли до мојих врата и застали. Светло се претворило у плавичасти пламичак, оставивши све око мене у сумраку. Врата се нису отворила, а ипак сам осетио дашак ваздуха на образу и постао свестан огромног, магловитог присуства пред собом. Посматрао сам га запањено. Та ствар је слабашно светлуцала, постепено су њени магловити удови почели да попримају облик – појавила се рука, затим ноге, па тело, и на крају се велико тужно лице промолило из безобличне измаглице. Без свог удобног дома, наг, мишићав и неугледан, огромни џин из Кардифа лебдео је изнад мене.

Сва моја мука је нестала, чак и деца знају да никаква опасност не може да прети од тог доброћудног створења. Одмах ми се вратио ведар дух, а у сагласности с тим и гасна лампа поново је светлела пуним сјајем. Ни усамљеник на ивици пустиње не би тако радосно дочекао госта, као што сам ја поздравио доброћудног дива. Рекао сам:
   „Како то да си само ти ту? Знаш, био сам на смрт преплашен последња два-три сата. Најискреније ми је драго што те видим. Волео бих да имам столицу, ево, немој да покушаваш на то да седнеш...”
   Било је прекасно. Сео је пре него што сам могао да га зауставим и полетео доле. Никад нисам видео тако растурену столицу.
   „Стани, стани! Све ћеш да униш...”
   Опет прекасно. Још један прасак, и још једна столица сведена на своје првобитне делове.
   „Прекини, зар не видиш шта радиш? Хоћеш да уништиш сав намештај у кући? ’Ајде, ти, преплашена будало...”
   Није вредело. Пре него што сам могао да га зауставим, сео је на кревет и претворио га у јадну рушевину.
   „Па како се то понашаш? Прво тумараш по кући и водиш легију распуштених гоблина са собом да ме на смрт преплаше, а сад, кад сам превидео индискретност у одевању коју културни људи не би толерисали, осим у неком угледном позоришту, а чак ни тамо кад је голотиња твог пола, враћаш ми тако што уништаваш сав намештај на који можеш да седнеш. А зашто то радиш? Наудићеш себи исто колико и мени. Одломио си крај свог кичменог стуба и упрљао под комадићима својих бутина, изгледа као да је од мермера. Требало би да се стидиш, довољно си велик да знаш боље.”
   „Добро, нећу више да уништавам намештај. Али шта да радим? Читав век нисам имао прилику да седнем.” Очи му се напунише сузама.
   „Јадничак”, рекох, „није требало да будем тако груб с тобом. А ти си и сироче, нема сумње. Ево, седи овде на под, ништа друго не може да подржи твоју тежину, осим тога, не можемо да се дружимо док си ти тамо далеко изнад мене. Хоћу да будеш доле како бих ја могао да седнем на високу столицу и ћаскам с тобом лице у лице.” Тако је он сео на под и запалио лулу коју сам му дао, пребацио моје црвено ћебе преко рамена и изврнуо мој нокшир на главу, као шлем. Упристојио се и ушушкао. Затим је прекрстио ноге док сам ја потпаљивао ватру и излагао његове равне позамашне табане благотворној топлоти.
   „Шта није у реду са твојим стопалима и ногама? Зашто су тако изубијана?”
   „Проклете промрзлине, стигле су ми до табана док сам седео тамо на Њувеловој фарми. Али волим то место, волим га као сопствени дом. Нигде не осећам такав мир као док сам тамо.”

Разговарали смо тако још пола сата кад сам приметио да изгледа уморно и то му поменуо.
   „Уморан”, рече он, „па, и требало би да будем. Пошто си ме тако лепо угостио, сад ћу да ти испричам и зашто. Ја сам дух скамењеног човека који лежи у музеју с друге стране улице. Ја сам дух џина из Кардифа. Не могу да нађем мира ни одмора док поново не сахране то јадно тело. И шта да урадим како бих их натерао да ми услише ту жељу? Да им утерам страх у кости! Да уходим место на ком лежи тело! Уходио сам музеј из ноћи у ноћ, чак сам наговорио друге духове да ми помогну, али није ништа вредело. Нико не долази у музеј после поноћи. Онда ми је пало на памет да пређем улицу и мало уходим ово место. Мислио сам, ако неко буде долазио, сигурно ће нас чути, јер имам најбоље могуће друштво које загробни живот нуди. Из ноћи у ноћ тумарали смо кроз ове буђаве ходнике, вукли ланце, шапутали, завијали, клепетали по степеницама, али право да ти кажем, уморио сам се. Кад сам ноћас видео светло у твојој соби прикупио сам снагу и кренуо у поход са старим жаром. Али сад сам уништен, начисто изнурен. Дај ми, молим те, неку наду”! Поскочио сам са столице видно узбуђен и узвикнуо:
    „Ово је невероватно! Овако нешто се никад није десило! Ти јадни, смотани фосилу, сва твоја мука била је узалудна – уходио си гипсани одливак самог себе – прави џин из Кардифа је у Олбенију! Забога, зар не познајеш сопствени леш?”
   Никада нисам видео да се неко тако посрами, понижен и уцвељен.
   Скамењени човек је устао и рекао:
   „Реци ми искрено, да ли је то истина?”
   „Колико и то што ја сад седим овде.”
Извадио је лулу из уста и ставио је на полицу, затим је оклевао неодлучно неколико тренутака (несвесно је, вероватно из навике, забијао шаке тамо где су му некад били џепови панталона) и замишљено спустио главу на груди; коначно је рекао:
   „Е па, никад се нисам осећао тако апсурдно.” Скамењени човек је успео да превари толике људе, а сад се та опака обмана завршила тако што је преварио и сопственог духа! „Синко, ако имаш нешто мало саосећања за јадног усамљену утвару као што сам ја, не дај да се ово прочује. Размисли, како би се ти осећао да си направио такву будалу од себе.”
   Слушао сам како се топот његових тешких стопала удаљава, корак по корак низ степенице и напоље на пусту улицу и било ми је жао што је отишао, јадничак. А још више сам жалио што је са собом однео мој нокшир и црвено ћебе.

----------------------------------------------

Белешка: Џин из Кардифа једна је од најпознатијих превара у америчкој историји. Обману је осмислио Џорџ Хул, предузетник из Њујорка, у жељи да се наруга члановима Методистичке цркве и њиховом веровању да су дивови некада ходали земљом (Постање 6:4). Наручио је да му се направи огромна камена статуа човека високог три метра. Пошто ју је оштетио киселином и другим средствима како би изгледала што старије, закопао је „скамењеног човека” у башти свог рођака. Пошто је џин „случајно” откривен приликом копања бунара, привукао је огромну пажњу. Хул и његови сарадници су се обогатили. Превара је разоткривена када је чувени забављач П. Т. Барнум направио своју гипсану верзију џина и изложио је у Њујорку. Барнум је чак ишао тако далеко да тврди како је његов примерак аутентичан, а други лажан. Завршили су на суду, где је установљено да су оба џина превара (1870). Прича о духу Џина из Кардифа објављена је 1903. године.