За читање и уживање – Мирослав Антић

ДАН ЗА МУШКАРЦЕ

Треба то испитати, другови. Треба видети шта ћемо. Иницијатива је потекла из Бачког Градишта. Не треба потцењивати идеју ако дође из унутрашњости. И Шпела Розин је из унутрашњости, па нам је за неке ствари одлично дошла. А о Ољи Ивањицки да и не говоримо.
У Бачком Градишту измислили су дан у години. Дан за мушкарце. Први април.
И прославили су га. Истина, са нешто закашњења. Јер, мушкарци као мушкарци, много петљају док не испетљају, али прославили су ипак. Догодило се да је стрељачко друштво имало тих дана прославу. Па пошто су мушкарци и стрелци, добро им је дошло да се прикључе гала приредби. Почастили су тако своје жене. Били у центру пажње. Пили су, јели и гађали стрелама. И сад им је срце на месту.
Бити муж или мушкарац, то није мала ствар. Не само у Бачком Градишту. И баш зато је добро да испитамо случај и да га евентуално применимо на ширем подручју. Бар код нас многи експериментишу колико хоће. Експериментишу и са већим стварима него што је дан за мушкарце. Па ништа. Ако неко од тога и буде имао штете, одмахнуће руком. Ми смо ту доброћудни. Ми и телевизију трпимо годинама и одмахујемо руком, па опет и телевизија постоји и ми постојимо.
Најзад, ако сви баш и не одемо у стрелце, као ови у Бачком Градишту, ако не одемо сви у мушкарце, опет као они, право је да мало будемо у центру пажње.
То годи.
Ако сте мушко, помозите да нешто смислимо. Дајте предлог, изнесите своја искуства. Нама нешто треба, то је очигледно. Само, невоља је у томе што ни ми сами нисмо начисто шта је то што нам треба. Жене одлично знају. Оне су рационалне, иако статистике говоре обрнуто. Ако жени нешто треба, она ће чекати и пет векова да то оствари. Ми мушкарци смо као деца. Јер ваљда нам неће бити читава вајда то што су ућарили они у Бачком Градишту? Имали су права да једу. Имали су права да пију. Имали су права да седе и разговарају. И најзад: имали су права да гађају.
Заборавио сам да кажем: имали су право и да плате вечеру.
Не ситничаримо, људи, није то оно што ми хоћемо. Ево ја сам, јуче и прекјуче, правио међу пријатељима анкету. Питао сам их шта желе. Шта је то посебно изванредно што желе за такав дан.

Од њих осамнаест, седморица су рекла да ништа не желе и била против таквог дана.
— Не мешај нас у те ствари — рекли су — хоћемо да имамо мира у кући. Ионако нам је жене доста.
Тројица су пожелела „X 3”. То је лек за подмлађивање. Било ми је сувише тужно као предлог, па сам њихову идеју отписао.
Четворица су пожелела да имају два пута недељно чорбаст пасуљ и да могу на миру да се картају.
Остала су ми још тројица са још минијатурнијим жељама.
Тако ми је анкета пропала. Показало се да људи имају бедне жеље. Онај добри Тото у филму „Чудо у Милану” могао је да испуни, да збиља испуни, највећу жељу. И шта су људи желели, ако се сећате? Неко пожели кишобран. Неко лаковане ципеле. Неко пун тањир макарона.
Кажем ја вама да ми можда и не знамо шта хоћемо.
Ево, на пример ја! Од кад сам допутовао из Бачког Градишта, стално мислим. Не могу на миру да заспим, преврћем се, отварам прозор, дишем и – муку мучим. Каква права ја желим? Прво да видимо каква имам.
Имам право да радим и зарађујем.
Имам право да бринем.
Имам право да се смешкам и будем весео.
Имам право да се правим како ми је много штошта свеједно.
Имам још седамдесет два друга важна права.
Зато, мислим да затварам прозор, ко зна – можда је боље да ћутим као она прва осморица анкетираних. Можда сам ја и привилегован у односу на многе.

Мирослав Мика Антић (1932–1986) био је наш познати песник, новинар и филмски радник. Написао је више десетина књига за децу и одрасле, а међу њима се као најпознатија и најчитанија истиче збирка песама „Плави чуперак”, која је од првог објављивања 1965. године доживела бројна издања. Уређивао је листове „Ритам”, „Дневник” и „Младо поколење”. Од 2007. године у Новом Саду се одржава песничка светковина „Антићеви дани”, у оквиру које се за књигу поезије на српском језику додељује годишња награда с његовим именом.

Каже ми дактилографкиња док ово куцам:
— Шта сте запели — каже — па навијате за дан мушких? Коме је потребно да му се тако нешто обележи и календарски, тај ми је сумњив.
Ја нисам ово запео због себе. Запео сам због Бачког Градишта. Јер ја поштујем идеје које потичу из народа. Ви само предлажите. Ми ћемо све то лепо саслушати и размишљати о томе неколико следећих година. Код нас се увек тако ради.
Саслушамо и пробамо. Па ако баш и не успе – лако је наћи изговор. Свему је крив, рећи ћемо, тај неопходни прелазни период.
Ако се добро сећам, неће нам то бити први пут.