Свака књига је вредна

БОГАТИ МИРИС БИБЛИОТЕКЕ

Крађа књига, грех или не? Не, ако се пита Стивен Блумберг – можда до сада највећи
крадљивац богатства између корица.

Свако ко је иоле дубље загребао у колекционарство било које врсте зна каква је то страст. Не пита се за цену. Колекционар се одриче свега што му није неопходно да би прибавио додатак за своју збирку – по могућству онај који нико други нема. А ретко кад се добављач или „стратешки партнер” пита за порекло робе. Онда се деси да понеки део збирке нема баш чисто порекло, али ко те пита...
   Невоља углавном настане кад се претера с количином, учесталошћу набавке, па за збирку почну да се занимају и органи гоњења разних врста, али не због уметничке вредности, разуме се.
   То је снашло и Американца Стивена Блумберга, код којег се библиофилија претворила у библиоманију. Одрастао је у Сен Полу, месту у савезној држави Минесоти, без повећих новчаних невоља. Штавише, породица му је била прилично богата, а и сам град није био сиротињско место.
   Тада се заинтересовао за лепе ствари, пошто је сваки дан пролазио поред викторијанских вила које су се обнављале. Почео је да улази у њих, сакупља делове витража и старе кваке. На то нико није обраћао пажњу: ионако је ова ситна старудија била предвиђена за отпад. Тако се ова прва збирка убрзо намножила – на више стотина комада.
   Пут га је онда одвео до Одељења за ретке књиге Библиотеке Универзитета у Минесоти. Када је угледао хиљаде старих рукописа, кожних повеза са ребрима, па још и златним словима, заљубио се на први поглед.
   Његов живот је од тог тренутка кренуо новим током. Није, руку на срце, ни пре тога радио нешто значајно и смислено (углавном је трошио породичну имовину), али је сада почео је да крстари по америчким библиотекама, а ускоро је прешао и границу да цуња по Канади.

На самом почетку користио је више-мање класичне начине, што ће рећи: улазио је у библиотеке, узимао по пет књига, а враћао четири. Или се мотао између полица обучен у дугачак мантил с великим унутрашњим џеповима.
   А онда је занимацију подигао на виши (или спустио на нижи) степеник. Почео је да проваљује на државне и приватне поседе!


   Ипак, такав човек од стила није могао да се задовољи обичним провалама, већ је научио да врло успешно заобилази и искључује аларме. Завлачио се по вентилационим отворима, а није једном упао у опасност. Рецимо, једанпут је при крају радног времена одвалио поклопац лифта, попео се на кабину и све уредно вратио на своје место. На несрећу, лифт је кренуо навише, и то до последњег спрата. Једва је избегао да га залепи за бетон, залегавши колико год је могао као да је и сам лист хартије.
   Да би ушао у део Харварда за старе и ретке књиге, кривотворио је пропусницу неког универзитетског професора. Опет је био у свом мантилу, који му овог пута није служио да изнесе књиге, већ да унесе поткивачка клешта и њима извади браву. Ставио је неку другу, маскирања ради, а праву је однео код бравара удаљеног сто километара, да му направи кључ. По обављеном послу првобитну браву је вратио на место, а кључ сачувао. И све то у једном дану. После тога могао је да улази кад год му се прохте, као да је запослен у Универзитетској библиотеци.
   Страст га је толико узела под своје да је морао да прибави и помоћнике. Ови су га углавном чекали у колима и помагали да утовари плен за ту ноћ.

Међутим, како крчаг углавном иде на воду док се не разбије, овај се разбио на пролеће 1990. године. Тада је Блумбергу у кућу банула екипа специјалаца с агентима Еф-Би-Аја. Одао га је један помоћник који је неколико дана раније ухапшен због којекаквих „пословних” подухвата. Да би се колико-толико извукао, одао је Блумберга.
   Када су одвели хапшеника, агенти су остали да претресу кућу, где су затекли више од 23.000 књига! Све у свему, преко 19 тона терета, а да би однели ту гомилетину у судски магацин, морали су да изнајме шлепер са све приколицом.
   Суђење је брзо почело, а исто тако се и завршило. Блумберг је признао све за шта су га теретили.
   Додуше, највећи део књига морао је да буде враћен његовом оцу, пошто Еф-Би-Ај никако није успевао да докаже да су украдене. Сви печати и знаци библиотека врло су пажљиво уклоњени. У оптужници се зато нашло само неколико хиљада које није довољно вешто и стручно обрадио.
   Иако је признао крађе, бранио се тиме што је морао да однесе књиге када је видео да чак и у највећим универзитетским библиотекама с њима поступају као с кромпирима, да су разбацују посвуда, слажу као балване. Када једном уђу у библиотеку, најчешће се на њих заборави. Није дозвољавао да се говори о њему као о лопову, већ само као о некоме ко позајмљује књиге на неодређено време, да би о њима водио рачуна.
   Цела Блумбергова збирка и те како је имала смисла, пошто се углавном бавио „сакупљањем” такозване американе – ствари које се односе на историју Сједињених Држава. За дивно чудо, углавном се није занимао рукописима, већ само ретким књигама. Тако је и библиотека-легат неког месног политичара који је цео живот скупљао књиге о рибама и пецању, а потом их оставио Библиотеци Харварда, завршила код Блумберга.
   Иронија је што су код њега биле боље сложене и каталогизоване него у самим библиотекама, где су се годинама вукле по депоима, набацане на гомиле. У Блумберговој кући уредно су стајале у орманима.

* * *

   Порота је гласала једва неколико сати. Није било друге него да га осуде. Добио је шест година. Изашао је после четири, а у затвору је био библиотекар. Зар би ишта друго и могао да буде? А и како одолети „Нирнбершкој хроници” из 1493. године увезаној у телећу кожу с интарзијама од слоноваче?