Живот пише драме

НЕ ПЛАЧИ, РОНИ, СЛЕЋЕМО!

Петнаестогодишњи Бил и тринаестогодишњи Рони приближили су се авиону, малом црвено-белом двоседу који блиста на сунцу Пенсилваније. Било је 7. април 1968. године. Подне. На писти спортског аеродрома крај Питсбурга нигде никога. Два дежурна механичара дремала су под надстрешницом великог хангара.

– Видиш, Рони, то је мој авион!

– Хоћеш да кажеш, авион твог оца – исправио га је Рони.

– Па то је једно исто, зар не? Пилотира он, али умем и ја, само још не могу да добијем летачку дозволу.

– Е, баш ти не верујем, можда када бих те видео како летиш...

Бил је мало оклевао, а затим је отворио врата авиона и сео на пилотово место:

– Упадај ако смеш! Не бој се!

Рони се, наравно, није плашио. Дечаци залупише вратима и насмејаше се.

– Реци ми, Рони, јеси ли заиста поверовао да умем да пилотирам?! У ствари, никада нисам пробао, али знам како се то ради. Летео сам милион пута с оцем и пажљиво гледао. Ево, овако се, на пример, пали мотор...

Бил је окренуо кључ: авион је задрхтао, мотор почео да ради, елиса да се окреће. Бил је наставио:

– Ово је палица и служи за подизање и спуштање апарата, ово ручица за брзину, а ово педала за гас...

– Ко то тресе авион господина Олса? – упитао је један механичар који се пренуо из сна.

– Бил и његов друг. Иди и реци им да прест...

Механичар није стигао да заврши реченицу и уста отворених од чуда гледао је како авион јури пистом, мало се подиже, поново спушта и, најзад, узлеће и нестаје изнад дрвећа у дну поља.

Билов отац седео је у својој канцеларији кад је зазвонио телефон:

– Ти си, Џоне? Шта се десило? Штааа? Одмах стижем! Брзо зовите ватрогасце и хитну помоћ!

Бил и Рони летели су изнад града, не схватајући шта се догодило.

– Ти, Биле, стварно умеш да пилотираш – муцао је Рони.

– Не знам, Рони, ово је случајно, нисам хтео...

Дечаци су летели пуна два сата.

Веома чудно, после првог узбуђења престали су да се плаше. Тако је лепо летети и гледати испод себе град, реку, шуму... Кад је Бил померао палицу, авион се спуштао или подизао, летео спорије или брже. А око њих плаветнило!

Заједно с ватрогасцима и механичарима, Билов отац је посматрао шта се догађа у ваздуху. Блед као крпа гризао је усне и нешто мрмљао. Одједном се на табли с инструментима упалило црвено светло! Бил није имао појма шта то значи. Тек тада је постао свестан опасности у којој се налазе. Ужаснуто је погледао друга.

– Биле, треба да се вратимо – муцао је Рони.

– Ћути, Рони, не плаши се – покушао је овај да га умири док су му се колена тресла од страха. – Треба бити миран и сачувати живце!

Колико пута је чуо те речи од свог оца... „Треба бити миран!” Авион је нагло губио висину, крошње дрвећа већ су биле сасвим близу!

– Погледајте, изгледа да силазе према пољу – узвикнуо је један ватрогасац и упалио мотор на колима, која су лагано кренула.

Господин Олс обрисао је зној с лица и још јаче стегао усне. Авион је сада летео прилично равномерно. Ветар је фијукао, а Рони плакао и кршио руке. Покушавајући да не изгуби смиреност, Бил је држао палицу и усмеравао авион према зеленом пољу. Чинило му се да лети пребрзо, па је покушао да смањи гас. Авион је почео да подрхтава, Рони да јеца, а Бил је, стежући зубе, пуштао да апарат и даље дрхти. Тако је радио и отац... Ево и шуме! Прелетели су је за тили час и указало се поље. Прелетели су и њега. У том тренутку Бил се укрутио, јер је тако чинио и отац, а авион је лагано окренуо и вратио се натраг.

– Биле, летимо прениско! Гледај, доле су ватрогасци и кола хитне помоћи! Шт... Шта то радиш, погинућемо!

– Слећемо, Рони, буди миран! – узвикнуо је Бил и лагано спустио палицу.

– Тако, Биле, причекај, не одузимај још гас – шаптао је отац трчећи по пољу.

Авион се спуштао дрхтаво. Чинило се као да пикира према земљи, али се брзо исправио, прелетео на свега неколико метара изнад тла, поново се подигао и благим окретом вратио натраг, изнад поља. Први покушај да се спусте није успео. Бил се спремао да покуша поново.

Олс је затворио очи док је авион додиривао тло, поскакивао, пењао се и спуштао. Сви су очекивали тресак. Зачуо се слаб прасак, једна гума је пукла, авион се нагнуо на десну страну и продужио...

– Кочи, Биле, кочи! – викао је отац трчећи према авиону.

Ватрогасна кола приближавала су се док су сирене урлале. Авион је стигао до краја поља, још једном поскочио и зауставио се! Мотор се угасио.

Прошао је цео минут пре него што су се отворила врата. На њима се указао Рони који је пао у траву и наставио да плаче. Затим се појавио и Бил, блед и уздрхтао. Застао је поред авиона и погледом уплашено потражио оца. Шта ли ће му рећи? Сав страх који је дотле храбро у себи гушио одједном га је преплавио. Последњим снагама пошао је према оцу, гледајући га право у очи:

– Здраво, тата – покушао је да каже чврстим гласом, гутајући сузе.

Господин Олс се и сам, из све снаге, трудио да не заплаче.