За читање и уживање - Светлана Ненадовић

НЕКЕ РЕЧИ И ЈЕДНА САСВИМ НЕОБИЧНА

ДОЦКАН

„Кад осетиш да ти је хладно, онда је доцкан”, рекло би се увек после опомене да се треба боље обући јер је захладнело. Ту исту реченицу изговарала сам и ја своме сину када би по угловима парка почео да се хвата мрак, а игра била још увек у пуном јеку. Учинак је обично био исти као и пре четрдесет година. Реч се употребљавала касније, када сам на корзоу остајала што је могуће дуже и, уместо увече у осам, кући долазила у девет сати, и сва задихана говорила: „Док сам се попела уз степенице”, као да се пењем на врх Емпајер стејт билдинга без лифта.

ПРЕГРЕЈАНО МЛЕКО

Временска дистанца између хладног и прегрејаног млека скоро је занемарљива: од хладног оно постаје прегрејано док бих у школску торбу додала две свеске. Мама је знала да оцени када је прави тренутак да истресем садржину шоље са топлим млеком наискап, пре него што ћу одјурити у школу. Ако би, случајно, ипак било прегрејано, јер се и она могла око нечега замајати, онда би га хитро прелила у другу шољу, па опет у другу, и оно је од прегрејаног постајало кротко и топло, као мајчино.

ПРИСЕБАН

Бити присебан значи на време припремити све неопходне луткине ствари, шпилхознице које је сашила моја сестра, резервне ципелице поред оних које су већ на ногама, две-три сукњице и исто толико блузица које је такође сашила моја сестра, плаву теглицу од маминог дневног крема (ноћу није на лице стављала ништа, јер кожа треба да дише) са у прах истуцаним кексом, две-три малене књижице које је такође направила моја сестра, неколико меких фланелских крпица произведених у ћебад и све то умотано у овећу бошчу, коју ћу, брзо-брзо, кад дође тај страшни тренутак, од којег сам страховала, али у којем сам унапред уживала, понети у бежанију, пошто сам, дабоме, апсолутно присебна.

ЕКСПОНИРАТИ СЕ

Експонирала се тетка Митра кад је,чим су дошли партизани, одржала ватрени говор као поздрав ослободиоцима, стојећи на камиону усред града. Морала је, мислили су неки, кад јој је снаја Швабица. Моја мајка је мислила да се мора само умрети.

ТОБРАЛКО

Обично је бео са разнобојним цветићима. Од њега се шију хаљинице и сукњице. Сукњице су обично кроја „пун круг” са ластишем у струку, што значи да, кад се Верица и Данка ногама окаче о пречку за трешење тепиха на доњој тераси и висе главом надоле, она величанствено пада свуда око њих и покрива им лице. Ја седим на гелендеру горње терасе и само оцењујем, јер не могу да се качим. Моја оцена се признаје. Ја сам непристрасна. Тобралка су после наследили тергал, тропикал, шанжан, тревира, еверглас и нека друга страна имена.

НАПОЛЕОНДОР

Добила сам га на крштењу од кума, да лепо певам. Зазвонио је у чаши, каже мама, као звонце на Врбици. Ја лепо певам. „Благо теби”, рекли су много касније кад сам једном на ископавању, увече, у порти манастира Грачаница, певала све песме које сам од оца научила и још многе друге, руске, француске. Да ли сам могла бити оперска певачица? Нисам. Нисам могла да научим где која нота стоји у нотном систему, а нисам могла да свирам ниједан инструмент да бих то како знам морала да научим. Само сам певала у хору Ниже музичке школе у Шапцу, уз остале ђаке који су учили ко клавир ко виолину, онако мало за код куће, певала сам по слуху, а речи сам лако научила, ма колико биле бесмислене: до-ре-ми-фа-сол-сол-сол-сол-ла-фа-до-ла-сол, ла-фа-до-ла-сол, ми-ми-ми-ре-ми-ре-до-ми-сол, сол-фа-фа-фа-ми-ми-ре-ми-ре-до. Готово.

НАДУНДУРЕН

Кад си љут без разлога (тако мисле други, јер нико никад није љут без разлога, разлог увек постоји – само се не види одмах), кад седиш у ћошку и мрко гледаш пред себе и не одговараш на питање „Шта ти је?” јер не знаш баш увек ни сам шта ти је, онда си надундурен. То буде па прође, некад брже, некад спорије. Добро је престати бити надундурен пре спавања, јер су у том случају снови лакши.

Светлана Ненадовић (1934–2012) била је награђивани новинар „Радио Београда”. Цео радни век провела је у новинарству, запосливши се у Одељењу за истраживање и студирање програма, на „Другом програму Радио Београда”, у „Програму за децу и младе”. Касније се посветила емисији „Детињство”. Од 1992. до 1999. године у „Политикином Забавнику” излазиле су њене приче о одрастању „Дете је отац човека”, које је потом, обједињене у пет књига, објавио РТС.

БОНЏА

Кад ти мама опере косу у лавору који пун сапуњаве вруће воде стоји на хоклици, а ти пред њим на плавој столичици седиш и гушиш се од паре и своје сопствене косе, коврџаве и преко сваке мере густе, да после неће моћи да се расправи без велике муке и ситних несносних трзаја чешљем који ти, чини ти се, из мозга чупају праменове, па мораш да сикћеш и због тога добијеш чешљем по устима, али пошто се чешља тек кад се осуши да се не би исправиле оне ситне коврџе (које мрзиш, али сви сматрају да су тако слатке), онда ти се одмах после испирања у хладној води са мало сирћета замота око главе велики пешкир да воду упије, али без трљања, е, тада си бонџа. Не знам тачно шта то значи, али је увредљиво. Тако је моја сестра једном, седећи са чалмом на глави иза отомана у девојачкој соби дуго цвилела да није бонџа, а ја сам јој се смејала. Кад сам ја била бонџа, мене то уопште није вређало. То је још једна чињеница која ме је издвајала од осталих.

БУКСТЕХАЗЕ

Јавила се недавно, док сам после вечере прала судове, уз прскање воде и детерџента, као однекуд из потаје, али веома јасно и разговетно. Потпуно непозната, без значења, без боје, без мириса, без звука који би је пратио, без било каквог знака о свом идентитету. Букстехазе. Прво не обратим пажњу. Перем судове и даље, кад опет букстехазе. Покушам да је вратим у непостојање, али, ето ње опет. Букстехазе. Неће да оде. Па добро, нека је, букстехазе, па шта! Само да ја завршим ове судове, па ћу после већ видети. Оперем судове, ње више нема. Фино. Заборавим на њу онако компликовану, па све и да хоћу, не могу да је се сетим.
После неколико дана, ујутру, изводим на кратко псе у шетњу, ето ње: букстехазе. Иста као и оне вечери. Никаквог додатка, никаквог објашњења. Ништа ми не значи, не треба ми, али ту је. Неће да оде. Жилава и упорна. Наметљива није. Неко време је са мном, потпуно ме обузме, учествује у свему што радим: пегла марамице, ужива у дрвореду липа у Улици Страхињића бана, залива цвеће на тераси, прави пилав, отвара и затвара прозоре, гледа облаке на западу где ће заћи сунце, па се онда повуче. Нема је неко време. Не знам куд оде. Не знам ни одакле поново дође. Тек, на њу сам навикла, не покушавам више да је разумем, не истражујем, не чудим се, не љутим.
Не знам и не желим да знам шта значи, али не могу и не смем да је заобиђем.