Живот пише драме

ПЛИВАЊЕ ЗА ЖИВОТ

Младић из Сирије решио је да побегне од рата и то тако што ће отпливати до Европе

Све до маја 2014. године двадесетпетогодишњи Сиријац Амир Мехтр живео је прилично лагодним животом. Потиче из добростојеће породице, с неколико кућа у лепом крају Дамаска. Био је члан сиријске кик-бокс репрезентације, а од малих ногу бавио се пливањем. Испоставиће се да ће му то и те како ваљати. Онда је у рату породица остала без ичега, буквално за неколико сати. После једног гранатирања од тих лепих кућа остала је гомила цигала. Да несрећа не иде сама, уверио се Амир за кога су почели да се занимају разноразни војни позивари, што владини, што разних побуњеничких милиција.
   Како се њему никако није допадало да за било чији рачун изиграва топовско месо, то је цела породица убрзо кренула на пут, као и милиони пре и после њих. Убрзо су се обрели у избегличком кампу у суседном Либану. Надали су се да би некако могли да се пребаце у Европу. По древном закону понуде и потражње, око кампова су се стално врзмали кријумчари људи који су обећавали пребацивање преко Турске. До Грчке, наравно, у гуменим чамцима, па ко преживи. Али, та пустоловина је коштала, неколико хиљада долара по глави.
   Људи су продавали све што им је остало, давали последњу цркавицу. А породици Мехтр није остало ништа. Тако је пут ка Европи остао пусти сан.

У Бејруту је Амир морао некако да прекрати време, па је почео да вежба за пливачки маратон, ко зна за шта може да му затреба. После многих препливаних километара одједном му је синуло. Кад већ може да учествује на пливачком маратону, зашто не би покушао да преплива од Турске до Грчке? Одмах је прибавио све могуће мапе и схватио да је најкраћа раздаљина од Гузелчамлија, на западној обали Турске, до грчког острва Самос. Негде око седам километара. А то је много мање него што износи дужина пливачког маратона. Наставио је с вежбањем. Додуше, далеко више, ипак је пред њим био маратон живота.
   План је изложио члановима породице. Како није било никаквог другог решења, тешка срца су се сложили да Амир покуша, па шта буде. Ваљда ће успети. А онда је почело пребацивање до Турске.
   Како би из Либана дошао до западне обале Турске, опет је морао да прође кроз Сирију, бар кроз њен приморски део. А ваљало је избећи све зараћене стране које су једва чекале да се у околини појави неко у цивилу, како би га оптужили за шпијунажу. Бег му је пошао за ногама и старим шверцерским маршрутама. Исте је користио и како би се домогао Турске. Тамо је већ било лакше, све док није дошао до Гузелчамлија.

Помислио је да ће тамо моћи макар мало да одахне, али је убрзо схватио да је био прилично наиван. Како је градић изашао на глас као место са кога се избеглице отискују ка Европи, све је врвело од полиције. Поготово обала. Турски полицајци покушавали су да како-тако спрече мучене Сиријце да се укрцавају у гумене чамце и сва могућа и немогућа пловила. Све што је иоле могло да плута служило је за превоз. А ретко шта је стизало на другу обалу.
   Амир је дошао до обале и умешао се међу избеглице. Када се мало одморио од дуга пута,  дао се у осматрање. Тражио је место најближе Самосу, а опет, да нема полицајаца. Или да их макар нема превише. Кад је коначно нашао усамљену плажу, помислио је да је то то. Полиције нема на видику, Грчка делује прилично близу. Вратио се сутрадан, опремљен за пливање. Купаће гаће, капа, наочаре, штипаљка за нос. Сву своју имовину – телефон, неколико меморија са породичним сликама, дрес кик-бокс репрезентације Сирије – ставио је у непромочиву кесу око струка. На руци му је била кесица у којој је било неколико урми, зачињених ђумбиром. Негде је прочитао да та мешавина даје снагу, а биће му и те како потребна.
   Био је 10. децембар. Амир се шуњао по плажи, тражећи погодно место да се отисне у воду. Онда, изненађење. До тада пуста плажа одједном је оживела, упалиле су се сирене, рефлектори, а из неког шибља измилели бркати турски полицајци, решени да Сиријца одвуку од препливавања ка Грчкој. Маратонац им је прво бежао по плажи, али је схватио да нема куд. Једино у воду. То је и урадио.

Утрчао је у плићак, полицајци за њим. Онда је заронио и као махнит запливао ка пучини. После двадесетак метара полицајци су одустали од потере, изашли на плажу да се суше и чекају да се пливач замори и врати. Само што овоме то није падало на памет. Амир се нашао сам у мору, испред њега је била Грчка.
   Кад је схватио да су одустали, наставио је да плива, сада спорије и опуштеније. Било је важно да чува снагу. Море је било много хладније него што је помишљао. Ипак, гурао је даље. По сваку цену.
   Метар по метар, километар по километар, напредовао је. Сада му се већ чинило да је Самос подједнако удаљен као и Турска. Одлично, на пола је пута. А онда су се подигли таласи. Високи преко два метра, бацакали су пливача као да је лутка. Амир је био убеђен да му је дошао судњи час, нема више, биће само један од многих несталих, чији ће леш негде испливати. Или неће ни то.
   А онда је решио да не допусти да буде само број, део статистике. Из препуштања таласима прешао је у напад. Почео је да се пробија, да их сече. Батргао се, пробијао, а у глави му је била породица. Мора да преживи, због њих. После неколико минута море се смирило, као да је решило да га ипак поштеди. Амир није могао да верује шта га је снашло. А онда је погледао ка Самосу. Стене су биле врло близу. Криле су његову будућност.

Решио је мало да се одмори и поједе неколико урми, како би повратио снагу. Уплашио се да је нешто  почело да му се привиђа, одбијао је да поверује да је тако брзо препливао. И наставио је даље.
   После неког времена море га је избацило на стене. Мимоишло га је бар разбијање о камењар, па је решио да легне и одмори се. Кад је дошао себи, укључио је онај телефон. Оно што се њему чинило као брзо пливање, трајало је седам сати. А тога уопште није био свестан. И све је било на свом месту, руке, ноге, глава. Само што је био насмрт уморан. Неко од мештана га је прво гледао као утвару, тек стиглу из дубина мора, да би му онда помогао, мало га окрепио и упутио ка избегличком кампу. На другом крају острва, неких десетак километара даље. После пливања следило је пешачење. Још дуже, али макар не може да се удави. А и стигао је у Европу.
   После свих формалности наставио је одисеју и завршио у Шведској. Тамо га је запазио тренер кикбокс клуба, па га је узео за помоћника. Да момак може да ради оно што зна и тако заради хлеб. Швеђанин тврди да се, кад је успео да преплива тај маратон, изборио за нов живот. А Амир Махтр тврди да није једини коме је то пошло за руком.