Живот пише драме

ПРАЋКОМ ПРОТИВ ОТМИЧАРА

Када му је купила наизглед безазлену играчку од три долара, дечакова мајка није ни слутила да ће бити употребљена као спасоносно оружје

Родитељи Овена Берна и његове млађе сестре пре догађаја који је могао да има кобне последице нису се плашили да их оставе саме код куће на неколико сати. Живели су у мирном градићу Алпина у Мичигену где су озбиљни злочини били готово непознаница. О тешким преступима из неких других крајева земље мештани су сазнавали из вести и сваки пут их је тешило то што се сличне ствари код њих не дешавају. Бар је тако било до маја 2023. године.
   Тог поподнева Овен је био код куће са осмогодишњом сестром. Док су чекали родитеље да се врате с посла, тринаестогодишњак је играо игрице у својој соби, а сестра је била у дворишту где је, као и много пута раније, брала печурке. Кућа се налазила у мирном крају, окружена шумом. Овен је седео близу отвореног прозора где је могао добро да чује шта се дешава напољу.
   Био је задубљен у игрицу кад је зачуо крике. Помислио је да се његовој сестри придружила другарица из комшилука и да су биле превише бучне, као и обично. Помало изнервиран, скочио је са столице.
    Пре него што је стигао до прозора, поново се проломио врисак. Овога пута био је сигуран да у питању није игра. Био је то узвик преплашене девојчице.

Дотрчао је до прозора и видео непознатог младића како граби његову сестру с леђа и ставља јој шаку преко уста. Овен није имао појма ко је младић, откуда се створио и зашто напада његову сестру. Знао је само да нешто мора да учини да би је спасио. Младић је већ почео да вуче девојчицу према шуми. Очигледно је било да је намеравао да је отме, а затим побегне с њом, ко зна где.
   Овен је морао брзо да размишља. Док истрчи у двориште, нападач ће можда стићи да нестане у густом растињу. Унезверено се освртао око себе, тражећи било шта што би могао да употреби као оружје. Поглед му је пао на праћку. Мада му је у првом тренутку деловало да не може бог зна шта да постигне са том стварчицом, није имао другог избора.
   Праћку му је неколико месеци раније купила мајка. Већ првог дана се покајала јер је Овен није испуштао из руке. Скупљао је каменчиће и друге ситнице које је користио као муницију. Углавном ју је испробавао у дворишту, гађајући празне конзерве. Дешавало се, међутим, да се заборави, па да и у кући проналази мете. Када је оштетио неколико предмета, мајка је запретила да ће је бацити. То се, срећом, није десило.
   Док се из дворишта и даље чуо пригушени врисак његове сестре, Овен је зграбио праћку. Затим је пронашао кликер и каменчић које је могао да употреби као муницију. Покушао је да се смири како би боље нанишанио. Мета је била већа него конзерва, али непознати младић је и даље држао девојчицу, па се плашио да је случајно не погоди. Ипак, морао је да ризикује.
   Најпре је из праћке испалио кликер који је нападача погодио у главу, тачно између очију. Поново је натегао и каменом га погодио у груди. То је било довољно да се девојчица отме из његовог стиска и побегне у кућу. Престрављена и уплакана, само је понављала: „Хтео је да ме убије!” Кад се уверио да је сестра на сигурном, Овен је истрчао напоље где је виком и псовкама натерао нападача да почне да бежи. Успут га је гађао и лоптицом за бејзбол која га је за длаку промашила.
   Овен се вратио унутра, загрлио сестру, покушавајући бар мало да је умири, а затим позвао мајку Меги која је била на путу кући. Једва је успевала да разазна шта јој син говори. У позадини је одјекивао кћеркин плач, а кад је Овен изговорио реч „отмица”, знала је да нешто озбиљно није у реду. Тешило ју је само то што их је обоје чула преко телефона. Одмах је позвала полицију и пожурила да стигне што пре.

Деца су до детаља испричала истражитељима шта се десило. Сестра није могла да осмотри лице нападача јер јој се пришуњао с леђа. Овен је покушао боље да га опише, али био је сувише далеко да би га добро видео. Сетио се само где га је тачно погодио кликером и каменом. Испоставило се да су баш ти подаци помогли да га пронађу.
   Више патрола кренуло је у потрагу за нападачем. Пречешљали су шуму у близини куће, а потом су се упутили у друге делове града. Полицајци који су претраживали оближњу бензинску пумпу наишли су на младића који је одговарао опису. Наиме, на глави му је била видљива велика чворуга, баш као да га је неко погодио праћком. И без повреде деловао је довољно сумњиво. Чим је видео мушкарце у униформама покушао је да се неприметно изгуби иза првог угла. Полицајци му то нису дозволили. Породици је убрзо јављено да је седамнаестогодишњак који је напао њихову кћерку управо ухапшен.
   Све до тог тренутка Меги је била сумњичава према Овеновој причи. Тешко јој је било да поверује да је њен син био толико прецизан с удаљености од скоро 60 метара. Помислила је да преувеличава да би оставио утисак. Тек кад су јој полицајци потврдили да је нападач имао повреде какве је Овен описао, схватила је да је њен син учинио право херојско дело. А чак и да је измислио, то више није било битно. Само јој је било важно да су деца жива и здрава.

Оца Ендруа, с друге стране, није зачудила дечакова вештина. Рекао је новинарима да Овен раније није користио само праћку, већ да је вежбао и гађање из ваздушне пушке и другог спортског оружја. Зашто би онда било чудно што је погодио мету много већу од конзерве.
   Полиција је величала његов подвиг на конференцији за штампу, истичући да није претеривање ако се каже да је спасио сестрин живот. После исцрпног испитивања, закључили су да је осумњичени представљао озбиљну претњу. У наредним месецима познаници и комшије обасипали су Овена поклонима. На њихову претерану пажњу дечак је имао само један одговор:
   „Захвалан сам, али немојте да ми дајете све то без икаквог разлога. Знам да сам урадио исправну ствар, то је довољно.”