Живот пише драме

ЗМИЈСКИ ТАНГО СМРТИ

Пришао је огромном питону и покушао да га помери.
Тренутак касније, змијски зуби зарили су му се у руку..

Тридесетседмогодишњи Роберт Набабан 4. октобра 2017. године враћао се с посла. Сео је на моторчић и брже-боље изјурио из засада палми покрај Бантаг Гансала на Суматри. Ту је радио као чувар. До куће му је требало десетак минута лагане вожње. Крајолик се последњих година прилично променио. Нестају шуме, крче их и пале да би проширили плантаже с којих се добија сировина за уље. На крчевинама би ничу нове зграде, нови засади. Мештаи, додуше, не жале много за прашумом, пошто овако макар имају посао.
   Ако они нису, животиње су у великој невољи – станишта им нестају. И онда оне морају да приђу људима, ближе него што би било која од две стране желела. Разни нежељени сусрети постали су свакодневна појава. Змија у кући – јака ствар! Узму лопату или штап и избаце је напоље.
   Роберт је давао гас, решен да што пре стигне до стола и кревета. Неколико километара даље – закрчење на путу. Неколико моториста окреће возила и жури на другу страну. Можда судар? Приближио се раскрсници, на којој је сад било свега неколико сељана. И сви су гледали у једну тачку. Нико да приђе.
   Можда има и жртава? Радозналост је превладала, па је и Роберт пришао. Никакав судар, никакво преврнуто возило.

Насред пута стајало је нешто што налик на овећи балван. Тек када се тај балван мрднуо, Роберт је схватио да је реч о змији. И то мрежастом питону, званично највећој змији на свету. Људи у том крају сретали су их и раније, поготово откад су се крчевине прошириле. Дешавало се да поједу неко живинче, а умеју да нападну и децу. Роберт се сетио недавног случаја када су несталог двадесетогодишњака после неколико дана потраге открили у надутом телу змијурине која се одмарала и варила оброк.
   Мораће некако да помере питона и ослободе пут. А можда и животиња схвати да јој ту није место, па сама побегне.
   Кад је пришао змији, схватио је да никада није видео толиког гмизавца. Сигурно је дугачак бар шест метара. Док се Роберт окренуо, сељаци су се одмакли на безбедну раздаљину. Роберт је дохватио камење и почео да гађа животињу. Надао се да ће је уплашити, али змија ни да се помери. Још камења. И даље ништа. Можда је мртва? Узео је неку мотку и мало се приближио. Чачкао је змију по глави. Померила се. Жива је, али не показује намеру да се мрдне. Сада је већ почео да је овлаш удара. Ништа. Као да јој се јако допада да лежи насред пута. Онда је одбацио мотку и пришао гмизавцу с репа. Што даље од повелике главе.
   Дограбио је реп и почео да дрмуса, вуче у страну. Утом је подигао главу и видео како нешто велико лети ка њему. Учинило му се да је камен. Али откуд? Нема ко да га баци. У магновењу је подигао руку да заштити главу. И онда је осетио зубе. Повелики зуби су се управо заривали у његову руку. Бол га је кидао.

Ударац питона бацио га је на леђа. Осетио је како га животиња цима, а зуби су и даље у месу. Мало се придигао и схватио да се дешава оно најстрашније. Питон је почео да се обмотава око њега. Прво око ногу, па све више. Решивши да се бори, слободном руком ударао је из све снаге. Сваки ударац осетио би као нож који му кида руку. Покушао је да се извуче из стиска, да рашири ноге. Немогуће. Као да су чврсто везане ланцима. Остало му је само да млатара здравом руком и дели ударце где и како стигне. Можда се змија уплаши и остави га на миру. Убрзо је и сам схватио да му је нада јалова.
   Питон га је све јаче стезао око груди попут оклопа. Питање је тренутка када ће ребра попуцати. Све време му је пред очима змијска глава и зуби заривеним у руку. Ни тај стисак не попушта. Он је за змију само плен.
   Онда је зачуо дреку. Сељани су смогли храбрости да приђу. Долетео је камен и змију погодио у тело. Још јаче је загризла! Човеку се већ смркавало пред очима. Готово је, завршиће у стомаку огромног гмизаваца – који је већ био и око врата. Још неколико секунди и борба ће се завршити. Онда је осетио ударац. Па још један. Отворио је очи. Свуда около су били бесни људи наоружани моткама и из све снаге млатили по змији. Роберт је осећао сваки ударац као да бију по њему...

Један сељанин се одважио и змију ударио по глави. Плашили су се да не повреде Роберта, истина, али је то деловало као једини спас. Несрећник је као кроз маглу видео мотку како се спушта на питона. Стисак као да је малчице попустио. Сељаци урлају, ударци пљуште. Сада већ не гледају где млате, само да ослободе човека. И притисак на тело био је мало мањи. Или је то, или су органи почели да одумиру. Шта год било, значи да је крај близу, овакав или онакав.
   Опет мотка. Несрећник није могао да верује. Рука му је била слободна. Крв је шикљала на све стране, али је могао да млати. Обе песнице падале су на змију, уз сву силу мотки. Змијурина је главом ударала около, али је стисак почео да попушта. И даље је грудни кош трпео, али је могао да удахне. Тај дашак ваздуха као да му је дао додатну снагу. Дохватио је огромно тело и покушао да га гура од себе. Да се ослободи, да преживи. Стисак је и даље попуштао. Змија је била ту, али је сада почео да осећа и ноге. Још само мало.
   Прокркљао је сељанима да не стају, да ударају. Ови су га усрдно послушали. Изгледа да је пресудио један прецизан ударац у главу. Змија се опустила. Роберт је некако испузао из челичног загрљаја. Последњим атомима снаге одбауљао је даље. Тек тада је погледао. Иза њега је лежало огромно трупло змије. Сељани су и даље ударали по њој. Није се мрдала. Била је мртва. Роберт Набабан убрзо је пребачен у болницу. Змија је остала на попришту. Лешина је била дугачка 7,4 метра. Мало краће од најдуже измерене.
   После обавезног сликања, на коме су трупло јахала и деца, питон је истранжиран. Завршио је у казанима, а једна порција сачувана је и за Роберта. Да обнови снагу, кад изађе из болнице.