Живот пише драме

ДУГ ПОВРАТАК КУЋИ

Петогодишњак је очајнички тражио брата на железничкој станици. Остао је сам на улицама Колкате, више од хиљаду километара далеко од дома.

Живот Саруа Брирлија почео је у свету много мрачнијем и немилосрднијем него што било које дете заслужује. Рођен као Шеру Мунши Кан у малом предграђу индијског града Кандве, био је најмлађи од троје деце. Његова мајка, Камла, способна и одана супруга, суочила се издајом свог мужа који је напустио породицу због друге жене док су деца била сасвим мала. С бледим успоменама на некада срећан дом, Камла се нашла у борби за опстанак.
   Одлазак главе породице означио је почетак тешких дана. Упркос својој неизмерној љубави према деци, Камла није могла да им обезбеди све што су желели. Проводила је дуге сате на градилиштима, након чега се враћала кући исцрпљена, с испуцалим и модрим рукама. Ипак, колико год да је радила, никада није било довољно да се купи храна и одећа.
   Сару је гледао како његова старија браћа просе на железничкој станици и у оближњим продавницама за бар мало хране или новца. Мајка је затим затражила од њега да куца на врата суседа, с чинијом у руци, у нади да ће му бар неко дати остатке оброка. И поред свих напора, често су се враћали празних руку. Старија браћа су напослетку, у тренуцима очаја, решила да прибегну ситним крађама, само да напуне стомаке.

Колико год да је свакодневица била мучна за малог Саруа, најмрачније искуство тек је долазило. Једне вечери 1986. године, старији брат Гуду дозволио је Саруу да пође с њим на пут. Ушли су у воз који је ишао до града Буранпура, око 70 километара јужно од Кандве. Кад су стигли до станице у Буранпуру, Гуду је рекао млађем брату да га сачека на платформи док нешто обави. Сару је имао поверења у њега и, мислећи да нема због чега да брине, убрзо је заспао на клупи.



   Кад се пробудио и сетио где се налази, узнемирио се јер Гудуа и даље није било на видику. Сару је наставио да чека, осећајући да нешто није у реду. Страх му се полако увлачио у кости. Почео је да дозива брата, али нико није одговорио. Ужурбани људи на станици као да су се трудили да не обраћају пажњу на уплашеног дечака. Сару је и даље чекао, не знајући да се брат никад неће вратити. Недалеко одатле ударио га је воз и усмртио на месту. Дечак није имао од кога да сазна шта се десило.
   Потом је угледао воз како улази на станицу, помислио је да је Гуду унутра. Ушао је у вагон и поново заспао. Пробудио се тек кад је воз стигао до последње станице, у Колкати, скоро хиљаду и по километара далеко од његове куће. Сару је путовао скоро 14 часова и задесио се усред града у ком никог није познавао. Последња нада да ће пронаћи брата полако је бледела.

Петогодишњак је у наредним данима лутао улицама. Поново је био приморан да проси за храну, а ноћи је проводио на клупи на железничкој станици. Неколико седмица касније, замолио је једног старијег дечака да му помогне. Тинејџер је пристао и одвео га у полицијску станицу. Несвестан тежине ситуације у којој се задесио, Сару није умео властима да објасни одакле је дошао и како да га врате кући. Зато су га прогласили изгубљеним дететом. Годину дана касније усвојио га је брачни пар Брирли из Хобарта, главног града аустралијске државе Тасманије.
   Његов нови живот у много чему се разликовао од оног који је оставио за собом. Сару је добио новог брата, такође усвојеног, научио је енглески језик и постао успешан студент. За све то време, међутм, није могао да избрише успомене на свој дом у Индији. Мајка, хиљадама километара удаљена од њега, никад није престала да трага за синовима. Одбила је да се пресели из куће у којој су заједно живели јер је веровала да ће се једног дана поново ту окупити.

Саруа нису престајала да муче питања на која није имао одговор. Шта се десило са Гудуом? Где су сада остали чланови његове породице? Био је већ одрастао човек кад је чврсто решио да их пронађе, да се врати кући. Почео је да користи „Google Earth”, проучавајући сателитске слике и тражећи железничке пруге које су се гранале од станице у Калкути. Сатима је проучавао мапу, пратећи пруге које су личиле на оне које је памтио из детињства. Једини траг који је имао био је да име станице почиње словом Б.
   И тако је, једне ноћи 2011. године, на „Гуглу” угледао станицу која је изгледала као она коју је запамтио. Њено име било је Буранпур. Наставио је да прати железничке пруге које су водиле ка северу и тако дошао до Кандве. Заборавио је да је то његов родни град све док није угледао његова препознатљива обележја, попут фонтане поред које је некад давно волео да се игра. Срце му је брже закуцало кад је видео да улице воде до дома који је напустио пре две и по деценије.
   Сару је 2012. године отпутовао у Кандву. Заустављао је пролазнике и питао их да ли се сећају породице која је остала без сина. Људи су га врло брзо упутили до мајке Камле. Напокон је добио прилику да стане пред жену која је толико дуго чекала да га поново загрли. Није морао да јој се представља. Камла га је одмах препознала и заплакала. Потешкоћа је била само у томе што су једва успели да се споразумеју. Сару је скоро заборавио матерњи језик, а Камла није говорила енглески. Ипак, током првог сусрета речи су биле најмање важне.

Мада је била пресрећна што јој се бар један син вратио, Камла је одбила да се са њим врати у Хобарт. Превише успомена ју је везивало за Индију. Сару се вратио натраг у Аустралију где је, захваљујући интернету, наставио да одржава везу са својом биолошком породицом. И редовно се враћа у родни град да их посети.
   Његова прича обишла је свет. Своје искуство детаљно је описао у књизи „Дуг повратак кући” објављеној 2013. године. По њој је, три године касније, снимљен и филм „Лав” у ком главне улоге тумаче Дев Пател, Руни Мара и Никол Кидман.