Живот пише драме

ПАД С НЕБА

На 1200 метара изнад земље схватила је да нешто није у реду. Вртоглаво је падала,
с падобраном обмотаним око ноге.

Тридесетпетогодишња Џордан Хетмејкер одувек је била љубитељ адреналина. Од планинарења и зиплајна до скакања у воду са литица, годинама је јурила узбуђење, не марећи превише за безбедност. И заиста, никад јој није фалила ни длака с главе – све до новембра 2021. године.

Одмалена јој је био сан да лети. Када се 2015. године први пут опробала у тандемском скоку падобраном, истог часа се заљубила у ову дисциплину. Од тог тренутка почела је да тренира како би добила дозволу за самосталне скокове.

Тај 14. новембар 2021. године био је савршен дан за скакање падобраном – сунчан са мало ветра. Само десет скокова делило је Џордан од добијања дозволе. Са нестрпљењем је кренула до хангара у Сафоку у Вирџинији. Друштво су јој правили брат и њена два пса. Брат ју је упозорио да има лош предосећај и да је можда боље да ипак скаче неки други дан. Џордан се само насмејала и одмахнула главом.

Дочекао ју је инструктор са којим је прошла уобичајену безбедносну проверу, неопходну пре сваког скока, без обзира на искуство. Са врата авиона инструктор јој је показао прстом подручје доскока, 4100 метара ниже, како би знала куда да се усмери.

Скочила је, а за њом и инструктор. Били су у слободном паду брзином од 200 километара на час, спуштајући се око 300 метара сваких пет секунди. Било је узбудљиво и застрашујуће у исти мах док се свет пред њом отварао у само неколико секунди, иако је деловало много дуже. Обузео ју је осећај слободе какав не може да се мери ни са чим. Ваздушни вртлози носили су је док је падала. На 1200 метара, активирала је пилот-падобран – мали падобран који извлачи главни. Након што се главни падобран отворио и напунио ваздухом, имала је око минут да ужива у миру и тишини док лагано плута ка земљи. Осећала се непобедиво. Безбедно је завршила први скок.

Недуго потом, поново су се попели авионом како би скочили други пут. Атмосфера у авиону била је опуштена: много шале и смеха. Инструктор и Џордан прошли су исту безбедносну процедуру, а онда су скочили.

Након 30 секунди, на око 1680 метара, удаљили су се једно од другог, како би имали довољно простора да им се безбедно активирају падобрани. Џордан је погледала у свој висиномер и схватила да је ниже него што је мислила. Земљи се приближавала невероватном брзином. Знала је да мора да повуче пилот-падобран на отприлике 1200 метара, као и прошли пут. У паници је пожурила да отвори падобран пре него што је заузела правилан положај тела.

Када је повукла падобран, уместо да се отвори и извуче главни падобран, он јој се обмотао око десне ноге, што је у падобранству познато као „потковица”. Подигао јој је ногу увис попут балерине, док је главни падобран остао заробљен у торби. „Само га скини с ноге”, смирено је мислила у себи. Уместо да одмах отвори резервни падобран, изгубила је драгоцених седам секунди безуспешно покушавајући да овај око ноге распетља. Док се приближавала тлу вртоглавом брзином, припремала се за удар.

А онда се изненада отворио резервни падобран. Успела је да поврати контролу и с олакшањем се усмерила ка трави да би слетање било мекше. Али предах је трајао свега неколико секунди – главни падобран се неочекивано ипак ослободио из торбе и отворио. Убрзо се напунио ваздухом, а онда су два падобрана почела да је вуку у супротним смеровима. Уместо да је дуже одрже у ваздуху и успоре слетање, падобрани су је брже повукли ка земљи. Почела је неконтролисано да пада, али неким чудом остала је прилично мирна. Ако је ово крај, барем је живела пуним плућима.

Онда је уследио силовит ударац. Пала је на траву, недалеко од зоне доскока. Осећала је да јој тело гори. Покушала је да устане, што падобранаци раде када се не дочекају на ноге како би показали да нису озбиљно повређени. Међутим, није могла. Није могла уопште да се помери и потпуно је изгубила осећај од струка наниже. Лежала је тако, лицем ка трави, раширених руку, дозивала помоћ и молила се да не остане парализована. Била је потпуно свесна све време.

Након пет минута, људи из падобранског клуба стигли су до ње. Брзо су је окружили, али се нису усудили да је помере док не пристигну болничари. Тада јој је било јасно да је стање веома озбиљно. Како је шок пролазио, бол је надирао и постајао неподношљив. Пола сата касније стигла је хитна помоћ. Болничари су покушали да је пребаце на носила, али Џордан је толико вриснула да су одустали. Потом су сачекали хеликоптер. Након што су јој дали лекове против болова, пребацили су је у најближу болницу.

Повреде су биле озбиљне – више поломљених пршљенова, од којих јој је један притискао кичмену мождину, цурење ликвора, смрскан зглоб и сломљена потколеница. Претила јој је опасност од менингитиса и парализе. Нико се није усуђивао да каже да ли ће Џордан икада моћи поново да хода. Али њен пустоловни дух и снага ума били су пресудни у месецима који су уследили.

Након захтевних операција, уградњи металних шипки и шрафова, Џордан је започела мукотрпну физикалну терапију. У фебруару 2022. године, само три месеца након пада, направила је прве кораке.

С временом је наставила да помера сопствене границе, до потпуног опоравка. Несрећа јој јесте променила поглед на живот, али није умањила страст према екстремним спортовима. Годину дана након што је преживела пад с неба, Џордан је остварила свој сан – попела се до базног кампа на Монт Евересту. Али жеља за боравком у ваздуху није је напуштала. Готово две године од несреће вратила се падобранству – скоком у тандему изнад пустиње Моаб у Јути.