За читање и уживање - Антонио Порпета

ХОЋУ ДА КАЖЕМ...

Драги пријатељи и колеге,

Хоћу да кажем да волим снег, то огромно и чисто чудо које зими прекрива и облачи њиве, кровове, високе куполе, шуме и планине, обавијајући их тихим спокојем своје лепоте.

И да нико, ама баш нико, нема право да запрља његову белину, чак ни једном једином капи крви.

Хоћу да кажем да волим тишину. Јер у тишини време задобија другу димензију, а у тишини изналазим неопходан мир за свој стваралачки рад, за своја размишљања, за унутрашње претраге које ће ме одвести до песме, чланка, приче.

И да нико, ама баш нико, нема право да ту тишину пара сиренама, узбунама, прасковима, криковима бола, криковима беса, плачем немоћи.

Хоћу да кажем да волим плаво, бистро небо, без облака, велелепно у свом бескрају, настањено једино треперавим присуством сунца које пружа топлоту и топлину.

И да нико, ама баш нико, нема право да то плаветнило наоблачи димом нити да засенчи сунце одјеком далеких пожара, те да га претвори у трагични наговештај ноћи.

Хоћу да кажем да волим пролеће. Јер се у њему изнова рађа живот, а ја волим живот. Јер дрвеће изнова постаје дрвеће кроз озеленеле гране, а цвеће пупи тачним савршенством и све заједно је попут песме узнете ка Богу.

И да нико, ама баш нико, нема право да прекине ту песму и да претвори то дрвеће у сећање, у угљенисане костуре, то цвеће у уцвељену и минулу нежност.

Хоћу да кажем да волим реке („наши су животи реке које ће се излити у море, а то је умирање”, рече шпански песник Хорхе Манрике у петнаестом веку); волим њихов изглед, који се вазда мења и увек је сталан, те њихова дуга путовања кроз пределе и границе, врење њиховог унутрашњег живота, њихову јасну песму слободи.

И да нико, ама баш нико, нема право да реке претвори у призоре ужаса и разарања, да напуни њихова корита порушеним мостовима, потопљеним бродовима, а њихове обале погледима пренеражености и обесхрабрености.

Хоћу да кажем да волим јутра, то дневно васкрснуће које нам својим менама светлости пуни очи надањима и чини да дишемо још жељнији живљења док плави наше слепоочнице росом препуном будућности.

И да нико, ама баш нико, нема право да од мојих јутара начини једну мрачну гомилу недоумица и питања: Шта ли ће данас бити од мене и мојих? Коју ми нову тугу дан доноси? Куда иду моји кораци без правца?

Хоћу да кажем да волим децу, јер се у њиховим очима поново састајем са својим детињством, а у њиховим питањима проналазим безазленост коју сам изгубио; у њиховом смеху откривам веру у живот коју бих, упркос свему, волео и сам да задржим.

И да нико, ама баш нико, нема право да са дечијих очију измами макар и једну сузу, остављајући њихова питања без одговора док страх и очајање заувек поништавају истину њиховог смеха.

Хоћу да кажем да волим књиге. Јер у њима налазим истинско пријатељство, најпоузданији извор етичких и естетских задовољстава, топлину оних који вековима уназад – а можда свега пре неколико дана – пожелеше да ми се приближе да би мојим очима изнели топлу истину својих речи.

И да нико, ама баш нико, нема право да спали моје књиге, да их уништи, да растура драге странице сред предела рушевина, крша и отпадака у диму.

Хоћу да кажем да волим људско биће такво какво је, са свим недостацима и свим врлинама, вредностима и слабостима. Мада знам да, у неком забитом кутку људске личности, чучи и мали удео уснулог вука, којег настојимо да држимо у што дужем сну.

И да нико, ама баш нико, нема право да пробуди тог вука.

На крају, хоћу да кажем да гајим дубоку љубав према поезији као изразу најдубље човекове природе, и да гајим дубоку љубав према свом песничком занату, које настојим да обавим часно и одговорно.

И да нико, ама баш нико, нема право да сеје бол, беду и тугу, терајући ме да се у својим песмама поистоветим са онолико људи у патњи, кад би тако лепо било да се поистовећивање односи на срећу и радост, кад не би бол, беда и туга постојали.

То је све што сам хтео да вам кажем. Зато што тако мислим, а тако и осећам, зато тако и пишем. Тако то и кажем.

Са шпанског превела
Силвија Монрос-Стојаковић

Реч Антонија Порпете
на 37. Међународном сусрету писаца
у Београду у октобру 2000. године