Живот пише драме

У БЕСКРАЈУ ПЛАВЕТНИЛА

Путовање које је почело као породични одмор претворило се у борбу с таласима,
мраком и морским створењима

За породицу Џејмса Мајкла Грајмса прослава Дана захвалности увек је била важан догађај. То је био дан када су се најближи окупљали око богате трпезе и бар на једно поподне заборављали свакодневне обавезе. Џејмс, грађевински радник из Алабаме, посебно се радовао празнику јер је то био кратак, али заслужени предах од тешких послова које је обављао.
   Пре две године део породице сложио се да је време да Дан захвалности учине још занимљивијим. Чак 17 Џејмсових рођака с мајчине стране, заједно с њим, решило је да светковину пресели на отворено море. Одлучили су се за опуштајуће крстарење до острва Козумел у Карипском мору, близу мексичке обале. Узбуђење је расло како се пут приближавао. Без обзира на то што су знали да ће бити далеко од копна, нико није изразио бојазан да нешто лоше може да се деси. Морска болест је била најгоре чега су се прибојавали. Ипак, Џејмс им није открио да га је помало плашила помисао да ће неколико дана провести окружен само таласима. Задржао је то за себе и трудио се да не поквари расположење својим сапутницима.
   У вечерњим часовима 23. новембра брод је напустио луку у Њу Орлеансу. Весела дружина брзо се распоредила по кабинама, а онда су се упутили у салу где је већ почињао први у низу забавних програма које је крстарење обухватало. Било је то такмичење у имитацији свирања гитаре (air guitar) и Џејмс је радо прихватио изазов.
   Пре него што је дошао његов ред опустио се уз неколико пића, али то му није умањило усредсређеност. Показао је своје изузетно умеће и на крају је проглашен победником. Као награду, добио је још једно бесплатно пиће.

Како је ноћ одмицала Џејмс је осетио да га савладава умор. Изашао је на палубу да уграби мало свежег ваздуха, како би могао да настави са слављем. Пришао је огради, већ помало омамљен од алкохола. То је било последње чега се сећао пре него што је уследио најгори пакао у његовом животу.
   Младић се пробудио у леденој води. У првом тренутку није могао да схвати шта се дешава. У глави су су му севале последње слике којих је успео да се присети. Био је на броду, победио је на такмичењу, веселио се и наздрављао с породицом. Никако, међутим, није могао да докучи како је завршио у дубинама непрегледног мора. Док се помало успаничено одржавао на површини, погледом је тражио брод. Угледао је његова светла, али већ су била предалеко. Није било сврхе да виче и дозива у помоћ. Брод је убрзо потпуно нестао из његовог видокруга.
   Потајни страхови, које је крио од својих најближих, управо су постали стварност. Џејмс је помислио: „Ово се заиста дешава!” Сам, у бескрајном плаветнилу, без појаса за спасавање или било чега другог што би му помогло да се спаси или бар да му олакша чекање док га спасиоци не пронађу, Џејм је био препуштен судбини.
   На броду нико није приметио његов нестанак док је забава трајала. Помислили су да је изашао из сале да прошета и да ће се вратити кад охлади главу. Или да је отишао да спава. Прошло је неколико часова пре него што је породица подигла узбуну. Нису га затекли у кабини, а ни даља потрага по броду није дала резултате. Џејмсова сестра је обавестила посаду да нешто није у реду и да морају да обавесте спасилачке екипе.
   Свануло је јутро. Младић је и даље био у води, далеко од чврстог тла. Чинило му се бесмислено да плива јер око њега није било ничега осим непрегледног мора. Зато се трудио да плута на површини, покушавајући тако да сачува снагу. Преостало му је само да чека. Знао је да се породица забринула и да ће ускоро некога послати да га пронађу. То га је донекле утешило.

Али, Мексички залив није био милостив. Без хране, воде и било каквог ослонца, био је изложен морским струјама и свакојаким животињама које су вребале у дубинама. Осетио је како му се око ногу обавија нешто љигаво. Претпоставио је да су то медузе којих је овде било напретек. Батргао се како би их се некако ослободио, а онда је уследило неколико убода. Медузе су насртале на његов врат, ноге и рамена. Болне ране натерале су га да почне панично да замахује рукама. Покушавао је да побегне, ни сам не знајући где.
   После неког времена опет се све примирило. Наставио је да плута, али над њим се појавио други непријатељ – Сунце. Јутро је увелико прошло и почео је да осећа како му зраци ужарене звезде прже кожу. Уз то, жеђ је постајала све јача. Џејмс није знао како да прекрати бескрајне сате чекања. Тихо је певао песме како би се умирио. Размишљао је и деветогодишњој кћерки Анабет. Због ње је морао да издржи.
   Морске немани и даље су биле ту. Џејмс је видео како се вода узбуркала, а затим се пред њим створило нешто што је личило на велико пераје. На свега неколико метара од њега, највероватније је била ајкула. Нагонски је заронио и отворио очи под водом, желећи да види с каквом грабљивицом има посла. Није успео да разазна. Само је осетио да му животиња додирује ногу. Шутнуо ју је најјаче што је могао и некако је отерао.

Док је дочекивао нову ноћ у води, потрага за њим увелико је била у току. У њој је учествовало особље брода, заједно с америчком обалском стражом. Џејмс је већ био на измаку снага кад је у даљини угледао два брода. Иако му је тело полако отказивало послушност, натерао се да заплива ка њима. Кад је стигао довољно близу да би га посада уочила, почео је да их дозива. Неко је с брода бацио прслук за који је била закачена батеријска лампа. Џејмс је очајнички покушавао да га се дочепа, али водена струја га је у томе спречавала.
   Морали су другачије да га извуку. Неко je довикнуо да је друга екипа у хеликоптеру у близини и да мора само још мало да се стрпи. После петнаестак минута хеликоптер је надлетао место где се налазио. Један од спасилаца спустио се до њега и помогао му да уђе у лежаљку која је затим подигнута до летелице. После скоро двадесет сати, Џејмс је коначно био на сувом.
   Хитно је пребачен у болницу, где је провео пет дана на интензивној нези. Претрпео је тешке опекотине од Сунца, модрице од удара јаких таласа и блиских сусрета с морским животињама, а тело му је било исцрпљено и од хладноће и недостатка течности. Били су то најтежи тренуци и за њега и за породицу која скоро цео један дан није знала да ли је жив. Мада није одбацио могућност да поново оде на неко крстарење, Џејмс се заклео да на броду неће попити ни кап алкохола.