За читање и уживање - Светолик Ранковић

У ХХI ВЕКУ

Триста чуда брујаше ми у ушима, а у глави беше страшнији лом и окршај од свију познатих вам вашарских призора. С вашарима ја немам никакве везе и, колико ми је познато, њихова је сезона још далеко. Ну, ствар је веома проста. Вратио сам се с патарице једног колеге, наместио се на кревету и почело је оно познато окретање које се дешава људима кад мало више повуку. Одмах морам објаснити читатељима да је мој дух веома склон на размишљања, нарочито она која се баве будућношћу човечанства. Према томе није ни чудо што се мој дух, нашав овако подесно земљиште за своја вежбања, одмах дао на посао. Не знам колико је трајала ова благородна гимнастика мојега ума, тек одједном опазих да је свануло. Зачудих се што ме момак не буди кад зна да понедеоником имам три часа пре подне. Причеках мало, па кад видех да ме нико не зове, а време се раду примиче, дигох се и, док би ударио длан о длан, обукох се и изађох из куће. Иђах полако, гледајући преда се, па тек доцније подигох главу и занемих од чуда.

– Где сам ја, шта је ово!? – викнух гласно. Преда мном беху, уместо познатих ми паланачких кућица, читаве громаде горостасних дворова и палата. Нада мном се чујаше непрестано неко пиштање налик на писак локомотиве. Дигох главу и још више се пренеразих. По плаву небу сноваху тамо и амо, невероватном брзином, велики непознати ми предмети, машући снажно једначито великим и дугим крилима. Опазих на њима људе. Окретох се још једаред, па се тргох. Да не буде ово мамурлук и последица моје ноћашњице, запитах се сам. Ако се нисам добро истрезнио, не смем се ни јављати у школу.

Протрљах очи, чело, образе, најзад се уштинух и још боље аналисах своје стање. Резултат овога испитивања беше јасан: будан сам; при чистој сам свести; ни трага од пијанке. Знао сам да од мог стана до школе морам корачати правом улицом 109 пута. Измерим од прилике колико сам прошао, па пођем напред и почнем бројати.

– Јест, она је; то је моја школа. Та познајем ове коринтске стубове и онај натпис над њима. Истина, много ми друкчија изгледа, али познајем је.

Уђох. Тишина кô у гробу, а моји кораци одјекиваху под високим сводовима као громови. Истрча преда ме веома укусно одевен господин и викну:

– Лакше, лакше, за име божје!

Стадох, ал’ не знам шта да му кажем. Откуд он овде? Да то није какав нов колега? Али би онда он требао да ми се представи, а његово понашање показује да је он овде на свом месту. Упитах га учтиво:

– Смем ли знати ваше име?

– Перса Митровић – одговори он и погледа ме зачуђено. – Ако смем запитати: шта бисте ви хтели?

– Знате, чини ми се да ја припадам овој школи.

На његову лицу показа се крајње чуђење.

– Молим за ваше часно име.

– Професор Николић – одговорих му.

– Али молим вас, шта је с професором Николићем?

– Та ево га, стоји пред вама. Ја сам професор Николић.

– Ха ха ха! – насмеја се овај кицош и погледа ме још боље. По његову погледу рекô бих да сумња у мој ум. То ме наљути и рекох:

– Господине, ја сам Никола Николић, професор ове гимназије. Сад имам први час латинског језика у VIII разреду, па немам времена да се с вама дуже разговарам.

– Извол’те на ова врата – рече ми и уведе ме у собу где беше јуче физички кабинет, али се пренеразих кад се нађох у господском будоару у коме сеђаше једна деликатна дама. Док ја дођох к себи од изненађења, онај кицош притрча дами и поче јој нешто саопштавати. Она ме погледа зачуђено:

– Ја бих вас молила, господине, за ваше часно име и за циљ ваше посете.

– Госпођо, све што видим у овој школи тако ме изненађује да не знам управо шта да одговорим на ваше чудно питање. Мени се чини да ћу ја бити у већем праву да запитам вас откуд ви и овај господин овде и зашто је оваква тишина у школи кад је већ 8 часова.

Тада извадих мој часовник и погледах у њега. Обоје буквално зинуше од чуда кад угледаше мој сребрн часовник. Погледаше се значајно, па ће госпа рећи:

– Лепа антика из XIX века.

– На шта се односи ваша напомена? – рекох.

– Та на ваш часовник из XIX века. Он је, као што знамо, у прошлим вековима био у великој употреби.

– Aко ми је, као професору, позната историја европске културе, ова је справица нашла најширу примену у нашем, данашњем, XIX веку...

– Господине, у коме веку ви живите? – прекиде ме она.

– Ха, ви се, како видим, врло радо шалите, гocпo. Да вам кажем без шале, јер ми није до ње. Синоћ, кад сам отишао на пијанку моме колеги Трајку Стојковићу, био је 8. јануар 1895. године, дакле, XIX век; а да ли је ноћас поремећен број вековима, то не знам.

– Молићу за ваше име.

– Никола Николић, професор латинског језика.

Дама се одједном трже; протрља чело, отвори једну дебелу књигу и загледа је.

– Да, тако је, 1895. године предавао је у овој гимназији латински језик Никола Николић. Он је син... – и ту поче да ми чита целу моју биографију. Али сад тек настаде за мене ужас, кад она стаде да ми ређа моје даље подвиге и заврши: умро 1953. године у дубокој старости.

– Дакле, ви сте наш чувени преводилац – и поче да ми ређа Софокла, Тацита, Цицерона, а ја је гледах не знајући шта да мислим. Најзад је упитах:

– Молим вас, госпо, који је ово век?

– Двадесет први.

– А година?

Светолик Ранковић (1863–1899) био је наш писац реалистичке прозе. Студиравши на Духовној академији у Кијеву, упознао се с богословско-филозофским наукама и историјом светске књижевности, те је превео нека Толстојева и Гогољева дела на српски. Прославио се романима „Горски цар”, „Сеоска учитељица” и „Порушени идеали”.

– 2095.

– Ко сте ви и шта сте овде?

– Ја сам Љубомир Љубичић, директор ове гимназије.

– Ах, тако, ово је, дакле, женска гимназија?

– Мушких и нема, господине. Ја већ видим да бисмо се ми морали веома дуго запиткивати да се добро објаснимо, али је то сувишно. Сад ћу вам одмах све објаснити. Видим да сте ви доиста човек из XIX века и да вам све мора бити чудновато што опазите код нас. Данас је, мој господине, цела Земљина кугла у другом стању. Но, да почнемо од нас самих, од оне ваше старе деветнаестовековне методе: од познатог к непознатоме. Пре свега, о нашој просвети. Благодарећи дуговечну животу, искуству, маси знања и нечувеној енергији нашег преузвишеног господина министра Андре Јапанца, јединог нашег савременика који је доживео Метусалемове године...

– Шта? Зар још живи Андра Јапанац?! – дрекнух ја од чуда.

– Живи и живеће још вековима, на срећу српске просвете и радост њених носилаца. Ви, његови савременици, нисте умели да цените и чувате најдрагоценије благо којим је промисао даровао нашу земљу. Ви сте га избацивали из највишег просветног завода, а ми данас, за све што ћете видети, имамо да благодаримо само његовом колосалном уму и челичној вољи.

– Госпо, ви поменусте да и нема мушких гимназија. Молим вас онда ми објасните у којим се заводима школују будући професори, судије, лекари, официри, инжињери и остали државни службеници?

– У овим женским гимназијама, а потом на универзитету. Све те дужности врши сад наш женски пол, који сте ви мрачњаци XIX века тиранисали и одузимали му, извештаченим и неприродним васпитањем, све подобности којим га је природа обилато наградила. Али је наш преузвишени господин Андра све то изменио и сад ми вршимо све што сте некад ви вршили.

– И војну службу?

– За њу немамо никакве потребе, јер више нема оних несрећних ваших ратова.

– Лепо. Али у чијим је рукама заштита земаљског поретка?

– У нашим. Треба да знате да сад ми нисмо нежни или слаби пол, већ смо култивисали и усавршили своју физичку снагу. Извол’те се уверити.

Истога тренутка овај грациозни директор у сукњи дохвати преко среде господина Персу, баци га увис и дочека на руку. Господин или, боље рећи, госпођа Перса стидљиво обори трепавице и поче да дише убрзано, баш као цурица из нашег века после нежног пољупца.

– Чудо те није господин Андра изменио и ношњу: по свему бих рекао да ова господа треба да носе ваше сукње, а ви чакшире.

Ту се господин директор галантно насмеши и обори очи.

– Знате, господин министар је и то желео, али, нажалост, само устројство наше природе стало је на пут тако величанственој намери његовој. Уосталом, ништа нама то не смета да будемо бољи од вас у свима пословима које сте некада радили. Ту нема никакве необичности: извршено је оно што је захтевала човечанска правда; ви сте управљали судбином народа хиљадама година, па смо видели да је та управа била штетна по цело човечанство. Сад је ред на нас. То је постала последица историјског развитка човечанства. Ну, други су узроци изазвали господина министра на ово славно дело. Њему је досадила ваша општа мушка опозиција, ваше непоштовање старијих. Увиђајући да само он има главу која је у стању да дрма целим светом, дошао је до закључка да само он треба да мисли и заповеда, а све остало да га безусловно слуша. Не нашавши одзива код људи, он се обрати женама, које му помогоше те се дође до овога стања. То је огромна историја дуге и тешке борбе, која је до најмањих ситница позната сваком нашем ученику.

– Веома ме занима какву задаћу имају мушкарци и чиме се они баве.

– Оне исте задаће које смо имале ми у XIX веку сад имају они. Баве се истим пословима који су некада спадали у нашу дужност.

– Та није могуће! Зар они чувају децу?

– И пеленају их, кувају, перу, шију, преду, плету.

– Те тако док сад ваше колеге предају у разредима, дотле њихови мужеви седе код кућа, чувају децу и кувају?

– Да, само немају потребе да кувају сви, пошто се држава стара о исхрани, оделу и о свима животним и домаћим намирницама својих професора – и госпођа директор ме поведе на једна врата која нам услужни господин Перса отвори. Пред нама се указа пространо двориште и у њему педесет вагона с точковима, налик на она кола из циркуса и менажерије у којима се преносе зверови. Кола беху поређана у две правилне врсте с малим одстојањем.

– То вам је зоолошка збирка? – упитах.

– А, не; ово су станови за професоре и њихове породице.

– Шта ви говорите?!

– Да. Наш преузвишени пронашао је најудобнији начин за премештај наставника по потреби службе. Сваки наставник има, по броју чланова своје породице, једна до троја оваква кола са сталном нумером. Чим ко скриви, преузвишени нареди депешом: кола нумера 324,325 да се сместа упуте на сталну дужност у Лозницу. Наставник одмах узима своју породицу, седа с њоме у кола, отвори електрични апарат и – збогом. За један дан мора бити у Лозници. А кад је преузвишени сувише љут, он нареди да се кривац ваздушном лађом пренесе у место новог назначења. Често се дешава да неко доручкује у Крагујевцу, а руча у Књажевцу.

Приђох ближе да разгледам то чудо. Директор притисну дугме на једним колима; врата се одмах отворише и показа нам се на прагу лепушкаст и грациозан господин држећи одојче у наручју.

– Ах, госпођа Милка – викну му директор. – Извините што вам досађујемо. Ово је господин Николић, професор из XIX века, савременик нашег преузвишеног.

Господин Милка поклони се грациозно и рече:

– Драго ми је особито. Ако је по вољи, извол’те. Нисам још све наместила, али ћете ви опростити.

Попесмо се уз степенице и при уласку опазих да директор уштину господина Милку, на шта овај обори очи и поцрвени. Видех да директор није равнодушан према нежној половини свога потчињеног наставника. Почех да разгледам ову генијалну творевину нашег славног савременика. Обичан вагон тапетован кожом, намештен укусним постељним прибором и столицама. Директор ми објасни:

– Ово је соба за спавање. Имају још једно одељење за кујну и ручавање. Госпођин је муж наставник V ранга, али је већ својим умешним и скромним држањем заслужио повишицу и њу ће скоро добити. Тада ће имати право на још једно одељење за свечане дане.

Зажелих да изађемо и разгледамо остала кола. Кад се измакосмо од првог реда, директор извади једну пиштаљку и засвира. Отворише се врата ла многим колима и одсвуда се помаљаху уплашена лица. Директор командова:

– Први ред, напред! Други ред, лево!

Настаде по школском дворишту читава маневра у којој ми директор напомињаше поморског адмирала.

– Ето, тако ми чинимо заједничке излете у поље и уопште кад год остављамо варош. Тако нам се даје прилик, да је сваки државни службеник под непрекидним надзором и не може имати случајева да ствара опозицију влади.

– Малопре поменусте ипак некакве кривице наставничке. Каквог су оне рода?

– Обичне неморалне појаве. Ма колико да се преузвишени стара да заведе апсолутни морал, ипак се деси да који наставник саблажњиво погледа на нежнију половину и већ знате...

При овоме се господин директор збуни, јер га госпођа Милка веома значајно погледа... Да бих забашурио забуну, запитах:

– Овако су, јелте, организоване и остале државне установе: судови, полиција, министарства, поште?

– Да, благодарећи преузвишеном. Изнајпре су дале пример за овакав ред саме школе, а после, мало по мало, наш је пол заузимао по једну струку централне управе, док није узео у руке сав државни апарат. Хвала Богу, сад иде све као по лоју.

– Без сумње је, због тога, наша књижевност и уметност знатно коракнула напред? Опажа се, ваљда, напредак у целој земљи?

– Књижевност и уметност су за нас безначајне. Срећа и добро једног народа не лежи у његовом умном и културном напретку, као што сте ви некада мислили, већ у мирном и правилном току живота: кад ја имам све што ми је потребно за живот (јело, пиће и одело) и кад ми нико не ремети домаћи мир, онда је то права срећа.

– Ах, ми смо то називали свињским животом. Човеку смо стављали много узвишеније циљеве.

– Били сте на погрешном путу.

– Лепо, а шта ће вам школе кад не доприносе ништа људској срећи, онаквој какву одређујете?

– Само због државних потреба. Иначе, разуме се, нису нужне.

Насмејах се и пођох за њом. Уђосмо у један разред. Лепа дама предаваше Историју српског препорођаја, како називаху време од XX до њиног века. Не смем вам ни причати шта сам се ту нагледао и наслушао. Правили су нас горима од животиња! Не могох се уздржати, него приђем ближе па подвикнем:

– Децо, лаже ова госпођа! Ништа од тога ни налик није било у XIX веку. Ја сам из тога века и могу вам посведочити.

Одједном настаде такав урнебес у школи да му ни сам Свети Илија не би могао наћи реда. Ђаци запискаше и заврискаше. Осетих да ме десетине руку шчепаше за перчин, али у тај мах загрми и удари гром усред школе. Ја падох и пробудих се. Момак лупаше на врата жестоко и викаше:

– Устајте, ако Бога знате, сад ће 8 сати! Одоцнићете за школу.

Ова ме реч отрезни боље од сваког туша. Погледах свуд око себе и кад се видех у својој лепој собици, викнух од радости:

– Хвала ти, Боже, кад нисам у XXI веку!