Живот пише драме

ПРЕЖИВЕЛИ БОЛНИЧАР

Рекли су да се не враћају без њега, живог или мртвог. Нико се није обазирао на мањак опреме за дужи боравак на терену. Имају муницију – то је најважније.

Био је 27. јун 2005. године. Ноћну тишину авганистанске планине Савтало Сар разбила је изненадна бука летелице. Хеликоптер је долетео из базе Баграм, спустио се на десетак метара и из њега су полетели конопци. Низ ужад су склизнула четворица: поручник Мајк Марфи, подофицири Мет Акселсон и Дени Диц и болничар Маркус Латрел. Сви су били припадници најелитније специјалне јединице америчке војске. Имали су задатак да ухвате Ахмеда Шаха, који је угрожавао наступајуће изборе у тој области. Операција је названа „Црвена крила”.
   Хеликоптер је нестао у трен ока. Четворка је кренула ка неколико километара удаљеном селу где је столовао Шах. Одмах су наишли на препреке. То је доба непредвидљивих временских прилика у Авганистану, па су специјалци морали да се пробијају кроз густу маглу. Да све буде теже, постарала се и јака киша. Муње су им повремено осветљавале пут. Пред зору су се нашли на предвиђеном положају изнад села.
   Чим је свануло, схватили су да су на голој падини, да им се силуете савршено оцртавају на подлози. Довољно је да неко из села баци поглед ка брду и ето невоље. Зато су се сакрили иза стене, мало више. Марфи је одмах приметио да је место готова клопка: постоји само један путељак, па ако непријатељ нагрне, или ће морати да се пробијају под борбом, или им следи сурвавање низ стрме падине. Ипак, било је колико-толико заклоњено.
   Сати су брзо пролазили, а онда је око поднева Латрел зачуо кораке. Неко им је прилазио. Минут касније пред војницима у заседи појавило се стотинак коза. За њима и три чобанина. Док су их остали држали на нишану, Диц је тражио наређења. Шта да раде?! Нико није одговарао. Војници су се загледали и одлучили да пусте чобане. Нису наоружани, не прете, а што су им открили положај, шта сад. Ваљда неће дојавити Шаху.

За сваки случај, пребацили су се мало даље и чекали. Диц се запитао је ли она прва порука уопште отишла са радио-станице. Тако су прошла још два сата. Онда су чули буку одоздо и слева. Дочекали су Шаха! Само не онако како су се надали. Према њима је напредовала велика група бораца, њих осамдесет наоружаних аутоматским оружјем и ракетним бацачима. Одмах су одбацили могућност да се извлаче, пошто би их на голој падини побили као зечеве. Остало им је да се укопају и да одбију напад.
   Шах је пак имао још једну предност: познавао је терен, а знао је и да га искористи. Развио је своје људе, део послао да заобиђе Американце на положају и нападне одозго.
   Марфи је Дицу наредио да одмах тражи помоћ. Поново ништа. За то време, остали су тихо нанишанили борце који су их полако окруживали с оба крила. Када су предводници дошли на десетак метара од положаја, специјалци су запуцали. Док су они поштовали правило „један метак – један погодак”, непријатељ је пуцао из све снаге. Око глава Американаца зујало је као у кошници. Меци су се одбијали о стење. Диц и даље није добијао везу са штабом, па је Марфи наредио повлачење. Тек што су се придигли, схватили су да је непријатељ затворио једину стазу. Остао је само пут низбрдо!
   Скочили су један по један. Летели су низ падину, ударајући у стење и камење. Приземљили су се на неку зараван у подножју. Латрел је осетио бол – мора да је сломио ребра. Марфи и Диц су рањени. Први је добио метак у стомак, док је другоме откинут палац. Латрел није могао да им помогне, будући да је у оном клизању изгубио опрему.

Да све буде још горе, они одозго нису показивали намеру да их оставе на миру. Пуцали су као суманути и спуштали се ка њима. Марфи је загледао село. Ако успеју да уђу у прву колибу, шансе су им веће. Опет је наредио скок. Брзо су се нашли у подножју и дали у трк ка кућици. Диц је погођен још два пута, али је храбро наставио. Акселсон и Латрел штитили су другове трчећи и успут неутралисали непријатеље који су покушали напад из села.
   Били су близу заклона када је Диц пао мртав. Рањен је и Акселсон, и то у главу и груди. Сви су били у кући. Поручник Марфи знао је да има само једну прилику да дозове помоћ. Дограбио је сателитски телефон. Нема домета! Ако изађе на отворено, то је сигурна смрт. Пре него што су она двојица успела да га спрече, истрчао је. Био је на линији ватре када је окренуо број штаба. Добио је везу!
   Док су му зрна зујала око главе, урлао је у слушалицу. Саборци нису успели да га заштите: видели су како метак пробија њиховог команданта. Пао је, испустио пушку и телефон, добауљао и поново их зграбио. Саслушао је оног с друге стране и одговорио:
   – Примљено, хвала!
   Тек онда се одвукао до заклона. Помоћ стиже. Наставио је да пуца и убрзо се срушио. Погодак право у главу. Неколико секунди касније, двојица преживелих су јасно видели како ка њима лети ракета из бацача. Латрел је закорачио из заклона, а експлозија га је одбацила далеко у јарак. Када је дошао себи, угледао је како непријатељи окружују Акселсона, који је утом извадио пиштољ, последње оружје. Пуцњи, непријатељи падају. Шаржер за шаржером. Латрел је пузао што даље од бојног поља. На неколико стотина метара, зачуо је хеликоптере. Тек онда је настао пакао...

Спасиоци су улетели у заседу. Како су стигли до долине, на њих је отворена ватра из ракетних бацача. Једна је улетела кроз отворену рампу. Зачула се експлозија, а у паду хеликоптера погинуло је још 16 специјалаца и чланова посаде. Латрел је гледао у неверици. Остали хеликоптери су нестали. Иако је био пун шрапнела, у ранама, пошао је у непознато. Убрзо се изгубио међу стењем.
   Нешто касније, на место пада приспеле су америчке снаге. Нашле су ону шеснаесторицу и изгинуле специјалце. Један је недостајао. Преврнули су сваки камен у близини, али од Латрела ни трага. Онда је радио-оператер ухватио поруку. На фреквенцији коју су користиле америчке снаге неко је говорио на паштунском.
   На несрећу, преводиоци нису били с ренџерима. Ипак, утврдили су где је станица. Километрима даље, дубоко у планини. Одељење добровољаца кренуло је у потрагу. Не враћају се без Латрела, живог или мртвог. Нико се није обазирао на мањак опреме за дужи боравак на терену. Имају довољно муниције – то је најважније.
   Убрзо је пала ноћ. Хране нема, воде све мање. Два дана су трагали за макар једном колибом и одједном – наишли су на кућице. Док су их опкољавали, излетела су нека деца. За њима и један одрасли Паштун наоружан пушком. Док су га бацали на под, викао је, помињао неког Американца. Кад су га коначно саслушали, одмах су улетели у кућу. Унутра – Латрел. Паштуни су га нашли изнемоглог и полумртвог, однели га кући, сакрили, спремни да га по сваку цену бране од талибана. На срећу, ренџери су стигли пре. Латрел је убрзо пребачен у Баграм, па још брже у болницу.
   За исказану храброст, Марфи је посмртно одликован Медаљом части, а Акселсон и Диц Морнаричким крстом. Исто одликовање понео је и Латрел.