За читање и уживање – Доналд Бартелми
ПОЗИВ НА ГЛАВНУ РАСПРАВУ
Ево у поштанском сандучету малог белог Позива на главну расправу из Бироа за ревност грађана; грађанин Бергман тамо; он хоће да ја будем ревностан. „Наређујемо Вам – заузетост послом и остали изговори не уважавају се – да се и Ви доле наведени појавите и присуствујете”. Оно „Наређујемо Вам” дрско; и светлуцав црвени восак у доњем левом углу. Да ми привуче пажњу.
Мислио сам да сам ревностан. Ревностан сам сваке године, понекад чешће него што треба. Баците поглед на списак. Беспрекорна листа ревности која почиње далеке ’48, кад сам био зелен. Шта ли хоће тај Бергман, тражи длаку у јајету...
Појавио сам се и присуствовао. Покушао да будем разуман.
– Па, у чему је ствар, Бергмане?
Прочитао му чланак који сам лично био саставио, о томе како Америка не треба да се уплиће у приватне ствари својих поданика. Грађанин Бергман хладан као лед.
– Изгледа да сте ви власник, односно поседник, једног чудовишта по имену Чарлс Еванс Хјуз?
– Да, али какве то везе има са...
– Речено чудовиште насељено је у области Трист лејна број 12?
– Тачно.
– То чудовиште има људски изглед и особине, укључујући и способност кретања, продукцију одговарајућег говора, узимање хране и комуницирање са осталим људским бићима?
– Е па, „комуницирање” није баш права реч. Простим командама је једино дорастао. Ништа нарочито. „Седи. Једи. Кажи. Преврни се преко главе. Замоли.” Такве ситнице.
– Исто чудовиште је запослено код вас уз могућност да производи, друже?
– Па, није баш да је у радном односу.
– Одговарајуће је плаћен, није ли тако?
– Незнатна сума џепарца.
– Редовно се исплаћује?
– Слушајте, Бергмане, ради се само о џепарцу. За ситнице које су му потребне. Цигарете, марамице и слично. Капи за нос.
– Он ипак прима неку суму новца од вас регуларним путем?
– Он је 44 посто састављен од метала, друже службениче.
– Метални састав не интересује Биро. Оно што нас интересује јесте ревност.
– Кад ја нисам био ревностан?
– Нисте се подвргли Параграфу 244, који регулише плаћено прављење друштва и још садржи одржавање интимних односа са проституткама и гурање инвалидских колица од стране најмљених одраслих особа које не обезбеђује Биро трајне помоћи. Такође, пропустили сте да уплатите Порез на плаћено прављење друштва који се пење и до 122 посто целокупне суме новца који мења власника у било ком правцу.
– 122 посто?
– Толико. Урачунава се још и казна за неревност. Казна износи 212 посто од износа од 122 посто од суме од пет долара недељно за временски период дужи од пет година, што је, ако се не варамо, одговарајући временски период у вашем случају.
– Имам ли право на жалбу?
– Жалба није могућа кад се ради о чудовиштима.
Отишао сам кући више него жалостан.
Он је имао израз лица пун разумевања, који сам му ја био исцртао. Један крај усне савијао се навише, а други наниже, кад се смејао. Није било одмерене препредености нити нечег сличног. Пластика и метал су се изврсно слагали. У дрогеријама могу да се купе запањујуће ствари. Нокти, трепавице... Конструисање је само питање времена. Помишљао сам да планове пошаљем „Популарној механици”. Да би свако могао да има по једног.
Био је миран миран као бубица. Док сам ја био нервозан као стробоскопско светло, тресао се у грозници; ујутру валијум, а виски почев од два поподне.
Са њим је све било у реду.
– Заглавио сам се у лифту у хотелу! – неко би се пожалио.
– То је веома озбиљан проблем – Чарлс би одговарао.
Кад сам отворио врата, он је седео у столици за љуљање и читао „Лајф”.
– Чарлсе – рекох – открили су.
– 77 посто америчких средњошколаца сматра да им је религија важна ствар у животу, према недавном истраживању Луја Хериса – изјави Чарлс благо се њишући.
– Чарлсе, они траже новац. Порез на плаћено прављење друштва. Укупно 212 посто од износа од 122 посто до суме од пет долара недељно за временски период дужи од пет година, плус она обавезна 122 постотка.
– Велики је то новац – каже Чарлс насмејано. – Прилично новца.
– Не могу да платим. Превише је – наставих.
– Па добро – рече, смешећи и љуљушкајући се.
– Размонтираћу те – казах.
– Занимљиво – рече и привуче своју столицу ближе мојој да би показао интересовање. – Одакле ћеш почети?
– Шта знам, од главе.
– Одлично – ускликну Чарлс. – Требаће ти шрафцигер, клешта и тестера за метал. Донећу ти их.
Устао је да пође у подрум. Синула му је идеја.
– Ко ће изнети ђубре? – упита ме.
– Сам ћу га избацити.
Осмехнуо се. Један крај усне се подиже, а други се спусти.
– Е па – рече – да почнемо.
Звао сам га својим пријатељем и о њему мислио као о пријатељу. Држао сам га, у ствари, да би ме подучавао смерности. Седео је ту савршени капитулант. Јео је, пио, спавао, будио се и није мењао свет. Посматрајући га, говорио сам себи да је могуће је живети на свету, а не мењати га. Читао је новине, гледао телевизију, слушао у ноћи крике испод прозора, хвала Богу не наших прозора, већ негде даље у блоку, и ништа није предузимао. Без Чарлсове примерне смирености, излагао сам се ризику делања, ризику ризика. Мораћу да изађем из куће и мало прошетам.
Коментари (0)