За читање и уживање - Вилијам Саројан

ПРИЧА ИЗ ФРЕЗНА

Кероп Антојан, бакалин, налете на Арама Пашманијана, адвоката, на улици једног дана и рече, — Араме, ти си тај кога тражим. Право је чудо што те сретох у ово време, јер на овом свету постоји само један човек с ким бих да попричам, а тај човек си ти, Араме.

– Па, добро, Керопе, – рече адвокат. – Стојим ти на располагању.

– Овог јутра, — настави балакин, – када се пробудих, рекох себи: „Ако постоји неко на овом свету коме могу веровати, то је једино Арам”, и ево, баш тебе пред очима мојим – спасиоче мој, доносиоче мира у душу моју. Да сам очекивао и самог анђела на улици да видим, не бих се ни упола радовао колико се радујем што тебе видим, Араме.

– Па, у мојој канцеларији увек ме можеш наћи – рече Арам, – но, ипак, драго ми је што се и на улици сретосмо. О чему се ради, Керопе?

– Араме, ми смо из Билиса. Ми знамо шта човек мисли пре но што и проговори. Мачак, пре него што и окуси рибу на својим брцима, сласт рибље главе окусити мора. Мудрац не отвара кишобран због једне капи кише. Подозрив према странцима, брижљив према пријатељима, уздај се у своје – а ти си то моје, Араме. Захваљујем богу што те створи овде, преда мном, у овом часу кризе.

– О чему се ради, Керопе?

– Араме, свако око обрву своју има, свака усна бркове своје, нога хоће ципелу своју, рука рукавицу своју, шта је кројач без игле своје, чак се и пас луталица сећа да једном коску је имао, док се свећа не упали за пријатеља молити се не може, страдања једног човека дар су божји за другог.
 

Вилијам Саројан (1908–1981) амерички је књижевник јерменског порекла. Имао је више него буран живот. Рано је остао без оца и петочлана породица завршила је у сиротишту, о чему је писао у многим својим делима. Додатно га је потресао геноцид који су Турци 1915. године извршили над Јерменима, као и припајање Јерменије СССР-у, пет година касније. О овим невољама писао је у делима „Покољ невиних”, „Јерменска трилогија”, „Јермени”, „Зовем се Арам”. Бавио се мноштвом послова да би преживео, проводећи ретко слободно време за писаћом машином и у библиотеци. Прва збирка прича „Сломљени мачак” штампана је 1930. године, а четири године касније прославио га је аутобиографски роман „Неустрашиви младић на летећем трапезу”. За позоришни комад „Време твог живота” одбио је да прими Пулицерову награду. Следи драма „Људска комедија”, коју је преточио у истоимени филм и добио Оскара за оригиналан сценарио.
Од 1958. године углавном је живео и писао у Паризу.
Умро је у родном Фрезну. Његови посмртни остаци кремирани су – једна половина пепела просута је на калифорнијско тле, док је друга однета у Јерменију и расута по парку Пантеон у Јеревану.
 

– Јесте, тако је, али у чему је ствар, Керопе?

– Добра песма из грла лошег певача грознија је за уво од кијања малог човека, — рече бакалин.

– Керопе, – упита адвокат. – Како то могу помоћи?

– Ти си ми као брат, Араме – млађи брат чија је мудрост много већа од моје, много већа од било чије.

– Па, захваљујем, Керопе – рече Арам – али молим те реци у чему је ствар да бих ти помогао.

Ипак, на крају је  Кероп одлучио да Араму не исприча свој проблем.
 

НАРАВОУЧЕНИЈЕ: Ако си заиста паметан, чак ни анђелу нећеш веровати.