За читање и уживање - Мејбел Кук Кол

СОКО И КОКОШКА

Једног дана је соко који лети небом одлучио да се ожени кокошком коју је често виђао на земљи. Слетео је и трагао за њом док је није пронашао, а затим ју је запросио. Сместа је пристала, али под условом да причека да јој израсту крила као његова, како би и она могла да лети високо. Соко се сложио и одлетео даље, али тек пошто јој је оставио веренички прстен на дар и поручио да га добро пази. Кокошка је била веома поносна на свој прстен и ставила га је око врата.

Међутим, сутрадан је наишла на петла који ју је запањено осмотрио и рекао:

„Одакле ти тај прстен? Зар не знаш да си обећала да ћеш се удати за мене? Не смеш да носиш ничији други прстен. Баци га.”

И кокошка је бацила свој прелепи прстен.

Недуго потом, слетео је соко, носећи блиставо перје да окити кокошку. Кад га је видела да долази, уплашила се и потрчала да се сакрије иза врата, али соко ју је позвао да изађе и погледа лепу одећу коју јој је донео.

Кокошка је изашла и соко је одмах приметио да не носи његов прстен.

„Где је прстен који сам ти поклонио? Зашто га не носиш?”, упитао је.

Уплашену кокошку било је срамота да каже истину, па је одговорила:

„Ох, господине, док сам се јуче шетала по врту, наишла сам на велику змију и толико сам се препала да сам брже-боље утрчала у кућу. Тад сам испустила прстен и после сам га свуда тражила, али нисам могла да га нађем.”

Соко је помно загледао кокошку и схватио је да га лаже:

„Нисам веровао да си тако безобразна. Када нађеш прстен, спустићу се поново и оженити се тобом. Али за казну због прекршеног обећања, мораћеш вечно да гребеш по земљи у потрази за прстеном. И уграбићу свако твоје пиле које нађем.”

Затим је одлетео, а од тада све кокошке на свету кљуцају по земљи у потрази за соколовим прстеном.
 

ЧОВЕК С КОКОСОВИМ ОРАСИМА

Једног дана човек је отишао да обере кокосове орахе и тешке плодове натоварио на коња. На путу до куће сусрео је дечака и упитао га колико времена ће му требати да стигне кући.

„Ако идеш полако”, рече дечак посматрајући натовареног коња, „стићи ћеш ускоро; али ако идеш брзо, требаће ти цео дан.”

Човек није поверовао у дечакове чудне речи, па је пожурио коња. Ораси су утом испали, па је морао да застане и покупи их. Затим је још више пожурио коња да надокнади изгубљено време, а плодови су поново пали. Поновио је то много пута и већ је била ноћ кад је стигао до куће.
 

ПРВИ МАЈМУН

Пре много година у дну брда прекривеног шумом беше један градић, а баш изнад градића у дну брда беше једна кућица у којој је живела марљива старица са својим унуком. Зарађивала је за живот вадећи семе из стабљики памука, а крај себе увек је држала корпу с памуком и дугачким штапом који је користила као вретено. Младић је био лењ и није радио ништа да помогне својој баки, већ је сваки дан ишао у град да се коцка. Једног дана, пошто је изгубио новац, дошао је кући и расрдио се што му вечера није спремна.

„Журим да извадим семе из памука”, рече бака, „чим га продам, купићу нам мало хране.”

На то се младић разбеснео, дохватио неколико кокосових ораха и бацио их на старицу. Бака се наљутила и почела да га туче вретеном. Тада се младић изненада претворио у ружну животињу: памук је постао длака и прекрио му читаво тело, а батина је постала његов реп.

Чим је младић схватио да се претворио у ружно створење, отрчао је у град и почео да шиба друге коцкаре својим репом, а они су се сместа претворили у животиње налик њему.

Људи нису више хтели да их гледају у граду, па су их истерали. Отишли су у шуму да живе на дрвету и од тада их цео свет зна као мајмуне.