Живот пише драме

СРЕЋНА ГЛАВА ПОД ТОНАМА БЕТОНА

Прекасно сам схватио своју грешку и кипер је полетео преко ивице рупе, вукући ме за собом у амбис
на полустврднутом бетону…

Јула 1974. године добио сам посао на градилишту фабрике хартије у Абердину, у Северној Шкотској. Тада сам имао једва двадесет година, студирао сам, па сам новац могао да зарадим једино преко лета.
   Мој свакодневни радни задатак био је да кипером превозим бетон од мешалице до јаме за темељ новог складишта. Ништа лакше, чинило ми се у почетку. Радили смо од осам изјутра до девет увече, али су нас зато добро плаћали, а ја сам у то време жарко желео само једно – „хонду” од 220 кубних центиметара. После неколико дана управљао сам кипером без тешкоћа. Уосталом, од мене се није ни захтевала нека нарочита вештина – требало је само да од места на којем се налазила мешалица превезем у њој направљени бетон до шест метара дубоке рупе за темељ удаљене неких 350 метара.
   До пола три тога дана, 8. јула, прешао сам уобичајени пут у шест наврата. Настојник је дао знак за одмор баш када сам довезао кипер до ивице рупе. Преостало ми је још само да изручим свеж бетон, што је био посао од минут-два, али сам ипак одлучио да га оставим за касније. Могао сам да претпоставим шта ће се догодити: у току паузе бетон се стврднуо и више није могао да склизне са покретног сандука. Покушали смо чак да га разбијемо лопатама, а када нам ни то није пошло за руком, један од старијих радника ми је довикнуо:
   – Упали мотор! Можда ће га вибрације покренути!
Послушао сам га и горко се покајао. Јер, та непромишљеност ме замало коштала живота!

Иако се све одиграло муњевито, сећам се сваке појединости. Само што сам притиснуо папучицу за гас, бетон је тако силовито покуљао из сандука да се читав кипер заљуљао и затим, заједно са мном, полетео доле. Нисам имао времена да искочим. Држећи грчевито волан, падао сам право на полустврднути бетон под собом, у сигурну смрт. Са зачуђујућим миром мислио сам како ме нико не може спасти. Онда је, наједном, све умукло и утонуло у бескрајну таму. Пробудио сам се са страховитим боловима. Покушао сам да померим руку, па ногу, али убрзо сам схватио да лежим притешњен неким великим теретом. Једва сам дисао од крви у устима, а са сваким покушајем да удахнем ваздух – бол је постајао све несноснији. Најпре сам чуо само сопствено кркљање и јечање, а онда су, као да долазе са огромне удаљености, до мене допирали гласови које сам једва разазнавао. Високо изнад мене неко је покушавао да ме охрабри:
    – Издржи још само мало, Мек! Извући ћемо те ускоро!
Мени се, међутим, чинило да је до часа када сам најзад осетио како неподношљиви терет нестаје са мог тела прошла читава вечност.

Касније су ми испричали да су за само неколико минута успели да довуку дизалицу којом су уклонили кипер. Он је пао право на мене, али сам у тој несрећи имао и много среће – глава ми се нашла у оно мало слободног простора, између покретног сандука и шасије. Да сам пао само који центиметар улево или удесно, кипер би ме размрскао. Не сећам се како су ме однели до амбулантних кола, на путу до болнице. Дубока рана на глави убрзо ми је зарасла, али због вишеструких прелома недељама нисам могао да се ослоним на сопствене ноге.
   Тако сам, ето, правим чудом остао жив. Био сам срећан, али не само због тога што сам преживео већ што сам имао и довољно новца за своју „хонду”. Био је то најтеже зарађени мотоцикл кога сам икада имао.