За читање и уживање - Грегорио Лопез и Фуентес

ПИСМО БОГУ

Кућа – једина у читавој долини – почивала је на врху ниског брежуљка. Са све висине видела се река и, поред обора, поље зрелог кукуруза прошарано лејама пасуља које је увек обећавало добру бербу. Једино што је земљи требало јесте киша или бар пљусак. Ленчо, који је добро познавао своја поља, није радио ништа друго него осматрао небо према североистоку.

– Сада ћемо заиста добити нешто воде, жено.

Жена је, припремајући вечеру, одговорила:

– Јесте, Божија воља.

Најстарији дечаци радили су у пољу, а млађи су се играли у око куће све док их мајка није позвала да једу. За време јела, баш као што је Ленчо предвидео, падале су прве велике капи кише. Огромна брда облака примицала су се са североистока. Ваздух је био свеж и сладак.

Човек је изашао да потражи нешто у обору из једног јединог разлога: да осети кишу на телу. Кад се вратио, узвикнуо је:

– С неба не падају кишне капи, већ нови новчићи. Велике капи су новчићи од десет центи, а мале они од пет...

Задовољно је посматрао поље зрелог кукуруза с лејама пасуља огрнуто кишном завесом. Али, изненада, дунуо је јак ветар и, заједно с кишом, обрушила су се зрна града. Она су стварно личила на нове сребрне новчиће. Дечаци су истрчали да покупе смрзнуте бобице.

– Сад се стварно погоршава – горко је рекао човек. – Надам се да ће брзо проћи.

Није брзо прошло. Читав сат је падао град: на кућу, на башту, на брежуљак, на њиву, на долину. Поље је било бело као да је покривено наслагом соли. Ни лист није остао на дрвету. Кукуруз је био потпуно уништен. Није било цвета на стабљикама пасуља.

Ленчова душа се испунила тугом. Када је олуја прошла, стао је насред поља и рекао синовима:

– Најезда скакаваца оставила би више од овога... Град ништа није поштедео. Ове године нећемо имати ни кукуруза ни пасуља. Читав наш труд низашта! Нема тога ко може да нам помогне! Сви ћемо гладовати ове године...

Али, у срцима свих који су живели у тој усамљеној кући усред долине постојала је једна једина нада: помоћ од Бога. Кажу, нико не умире од глади.

Целе ноћи Ленчо је мислио само на своју једину наду: помоћ од Бога, чије очи, како су га учили, виде све, чак и оно скривено дубоко у човековој свести.

Следеће недеље, у цик зоре, пошто је уверио себе да постоји дух који га чува, почео је да пише писмо које ће лично однети у град и послати поштом. Било је то – писмо Богу.

„Боже”, писао је, „ако ми не помогнеш, моја породица и ја бићемо гладни ове године. Треба ми стотину пезоса да поново засејем поље и живим док сазри кукуруз.”

Написао је на коверат „Богу”, ставио писмо унутра и, још забринут, отишао у град. На пошти је залепио маркицу на писмо и спустио га у поштанско сандуче.

Грегорио Лопез и Фуентес (1895–1966) био је мексички писац, најзначајнији хроничар Мексичке револуције и њених последица почетком 20. века. Од детињства окружен староседелачким становништвом и земљорадницима који су пазарили у дућану његовог оца, упознао се с њиховим животним тешкоћама. Касније их је темељно и проницљиво описао у својим књижевним делима: „Логоровање”, „Земља”, „Мој генерале!” – роман о славном револуционару Емилијану Запати, и „Индијанац”. Влада Мексика доделила му је Националну награду за уметност и науку 1935. године.

Један службеник, који је радио и као поштар и као помоћник у пошти, отишао је код шефа срдачно се смејући и показао му писмо Богу. Никад за свог радног века није видео ту адресу. Директор поште, дебељушкаст, простодушан човек, такође је прснуо у смех, али скоро истог часа се уозбиљио и, лупкајући писмом о свој сто, приметио:

– Каква вера! Волео бих да имам веру човека који је написао ово писмо. Да верујем као што он верује. Да се надам с уверењем с којим се он нада. Почети преписку с Богом!

И тако, да не би разочарао то чудо од вере откривено писмом које није могло бити уручено, директор поште је одлучио да сам одговори. Али, кад је отворио коверат, било је очичедно да му за одговор треба нешто више од добре воље, мастила и папира. Ипак, држао се своје одлуке: затражио је новац од свог службеника, он је дао део своје плате, а неколико својих пријатеља обавезао је да приложе „за један чин милосрђa”. Али није сакупио свих сто пезоса: послаће сељаку нешто више од пола. Ставио је признанице у коверат адресиран на Ленча, а с њима хартију исписану само једном речју: „БОГ”.

Следеће недеље Ленчо је дошао раније него обично да пита има ли поште за њега. Сам поштар предао му је писмо док је директор, осећајући задовољство истинског доброчинитеља, посматрао иза врата.

Ленчо није показао ни трунчицу изненађења кад је видео признанице. Толика је била његова вера. Али – наљутио се кад је избројао новац! Бог није могао да погреши нити је могао да одбије Ленчу оно што је од њега тражио! Одмах је отишао до шалтера да тражи хартију и мастило. Почео је да пише мрштећи обрве услед напора који су му причињавале мисли. Кад је завршио, на шалтеру је купио маркицу, коју је лизнуо, а затим залепио за коверат ударцем песнице.

Чим је писмо упало у поштанско сандуче, директор је отишао да га отвори. У њему је писало:

„Боже! Од новца који сам од тебе тражио до мене је стигло само седамдесет пезоса. Пошаљи ми остатак. Али не преко поште – јер су службеници једна обична банда лупежа!”