За читање и уживање - Шиничи Хоши

БОГОВИ И ЊИХОВИ ОБИЧАЈИ

Два месеца се, један за другим, погасише, а Сунце поче да се пење над хоризонтом. Дошло је јутро у овај крај ове планете и светло се простре над читавом степом црвенкасте боје.

Замак у степи. На врху највише куле налази се краљева одаја.

– Добро јутро, Ваше височанство. Јучерашњи дан је прошао мирно. И данас ће, вероватно – слуга је подигао реп и живо њиме махао, изговарајући јутарњи поздрав краљу.

На каучу, краљ је благо љуљао свој велики реп и одговорио:

– Да, вероватно ће и сви следећи дани проћи мирно, али има нешто што ме у вези с тим брине.

– Шта би то могло бити, Ваше височанство? – бојажљиво упита слуга.

– Кад мало боље размислим, откако сам ја краљ, ништа се не догађа. То је незгодно. Тако се не зна да ли сам способан краљ или нисам. Па нешто мислим, у народу можда има оних који су у то почели да сумњају.

– Али шта то говорите?! Имали ишта лепше него кад се ништа не догађа? Уз то, све да се нешто и догоди, нема једног јединог човека који би посумњао да је Ваше височанство кадро да са догађајем изађе на крај – рече слуга, поново вртећи репом.

– Да? Па, добро. Али ја бих волео да се суочим са неким неочекиваним задатком и да га блиставо решим. Да се сам уверим да сам кадар. Ех, кад би се само нешто десило...

– Ваше височанство... – слуга, забринут, престаде да маше репом.

Милосрдни краљ примети да је довео слугу у неприлику.

– Нека, не обраћај пажњу – рече и пренесе поглед на прозор.

Под кулом је био град у ком су живели поданици, град је био опасан зидинама, а ван зидина се унедоглед простирала црвенкаста степа. Краљ пређе погледом град и целу степу. Нигде ничег што би могло да изроди неки догађај.

– Можеш да идеш – рече краљ и прилеже на кауч. Боље да гледа у небо него у степу, која му је одавно досадила.

– С Вашим допуштењем – слуга се окрену да изађе, кад му краљ рече:

– Чекај. Дођи овамо!

Слуга се врати, осећајући да се догађа нешто необично.

– Нешто желите, Ваше височанство?

– Приђи ближе. Сада, када сам прилегао, запазио сам да на небу нешто светли. Ено тамо. Шта би то могло бити? – краљ је полако показао прстом једну тачку на небу.

– Где, Ваше височанство? А, мислите оно што сребрно светлуца? Не бих знао – слуга слеже раменима.

– Види, изгледа да се полако спушта.

– Тако је. А можда је звезда падалица?

– Није. У нашим аналима нема података о звездама које су полако падале – краљ напокон доби прилику да остави утисак.

– Да, Ваше височанство.

На слугу је можда и оставио утисак, али шта је тај светлећи објекат, краљ није знао. Док га је посматрао, објекат се све више спуштао. После извесног времена краљ угледа пламен на доњем делу објекта и зачу звук налик грмљавини.

– Види, сребрно се сјаји и испушта ватру и звук.

– Тако је, Ваше височанство. Али ако то није звезда падалица, шта би онда могло да буде?

Краљ се нашао у неприлици, краљ не може себи да дозволи да не зна одговор.

– Мхм. То је, ја бих рекао... – краљ направи паузу, а онда се сети, те се испрси: –. Божја кочија. То је Бог у пламеној кочији сишао да посети нашу земљу. Ово је велика ствар. Не смемо ни часа да часимо.

– Ваше височанство, не могу да се нарадујем. Имамо догађај који ће показати краљеве способности, и то баш посету великог Бога. Шта наређујете?

– Морамо да приредимо срдачну добродошлицу. Ти пожури да дочекаш госта. Пази само да га нечим не увредиш.

Божја кочија више није испуштала грмљавину и пламен. Стајала је и тихо се сребрила на крају степе.

– Какав величанствен догађај. Одмах ћу спремити кола и поћи да дочекам госта.

Краљ је са куле задовољно посматрао како се кола са осам точкова полако крећу кроз степу.

Дешава се највећи догађај у историји. Напокон је и он добио прилику да покаже своју краљевску моћ. Зар то није дивно?

Ипак, краљ је схватао и свој тежак положај. Пажљиво је прочитао све летописе и, мада јесте све знао напамет, ништа није могло да помогне код овог догађаја, првог откако се пише историја. Морао је да се ослони на сопствене мудре претпоставке и одлуке. Краљ удари у звоно и позва још једног слугу:

– Хитно да се изгради храм ван зидина! Не можемо да примимо Бога у кући обичној као што је наша.

Ова одлука му се учини правилна.

Изградња поче одмах. Краљ је с куле посматрао како храм расте и умирио се када му рекоше да ће бити завршен до тренутка када кола са осам точкова полако довезу Бога. Но, појави се још већа тешкоћа. Какав дочек да приреде? Краљ није имао никакву представу. Ако се неко никада није видео са боговима, не може знати шта њих радује. Али краљ мора да донесе правилну одлуку и изда наређење.

– Храм је изграђен. Ускоро ће и Бог стићи. Шта наређујете? – слуга, подигнутог репа, дође по нови указ.

Краљ, не показујући узнемиреност, одговори спокојно:

– После дугог пута колима са осам точкова, чак и Бог се умори. Одведите га у храм, нека одахне.

Краљ одложи одлуку за још неко време, а онда кришом кроз прозор куле осмотри Бога у колима са осам точкова и запрепасти се. Бог нема реп! Значи да му махање репом, којим се показује уважавање, није ни од какве користи. Краљ се сасвим збуни, схвативши да нема на основу чега да одлучи. Утом се врати слуга.

– Довели смо Бога. Нешто је рекао, али ја нисам разумео. Увео сам га у храм. Његов језик не разуме нико осим Вашег височанства. Какве припреме за добродошлицу даље да изводимо?

– Прво нека се окупи народ. После тога ћу издати наредбу.

Слуга се поклони и удаљи. Краљ је опет само мало одгодио одлуку. Ускоро ће морати да одлучи. Ако погреши, навући ће гнев великог Бога и изгубити поштовање народа. Али није знао ништа више него да се обичаји богова знатно разликују од њихових.

Време је пролазило, краљ је нервозно кружио по соби, али од кружења по соби не добијају се добре идеје. Уз то, био је растројен, па му глава није радила ни издалека као обично.

Зачуше се слугини кораци уз степенице. Вероватно долази по нову наредбу. Краљ схвати да је у ћорсокаку, да није способан да буде краљ. Једини излаз је да прекрати живот. Краљ приђе ивици прозора и нагну се. И баш тада откри нешто неочекивано. Још једна божја кочија се спуштала с неба! И с овим се намучио, а сад још један! Међутим, одлична идеја му паде на памет. Слуги, који се утом појавио, нареди мирно:

– Појавио се још један Бог. Иди брзо да га дочекаш. Кад се он придружи првом Богу, приредићемо свечану добродошлицу.

Краљ је сада већ зрачио. Повратио је достојанство и самопоуздање.

После неког времена краљ изађе пред окупљен народ и сигурним гласом издаде наређење о дочеку богова. Краљеве речи запрепастише народ.

– Такав је обичај богова. Само ја знам како се дочекују богови. Кад ја кажем да је тако, онда је тако.

Народу не оста ништа до да заћути. С краљем на челу, слуге и народ нахрупише у храм и стадоше из све снаге да туку двојицу богова. Ухваћени напречац, богови се нису ни бранили; ускоро су лежали на поду, хладни.

– Богови су мртви – рече један грађанин.

Краљ је негирао:

– Не чуди ме што тако мислите, јер ви ништа не знате. Баш ово је права добродошлица. Нема сумње да су се богови обрадовали оваквом дочеку.

Народ радосно заграја.

Оставивши за собом опште весеље, краљ се врати у кулу. Онда узе тајни дневник, који се предавао од краља краљу, и радосно записа догађаје овог дана: „Како се богови по здрављају када се сретну, сазнао сам када сам завирио у храм. Богови су испуштали гласне звуке и ударали су један другог. Тако сам упознао обичаје богова који немају ове наше ружне репове.”

Краљ, наравно, није знао шта значе речи које су богови узвикивали.

– Ти си из државе А. Нећу ти дозволити да се први вратиш на Земљу.

– А ти си, брајко, из државе Б. Ако се ти први вратиш, то ће бити катастрофа.

Међутим, пошто није ред да се у краљевском летопису пишу измишљотине, краљ је изоставио део који није разумео и завршио записивање. Насмешно се и погледао у небо, на ком су у међувремену поново светлела два Месеца. Тако је утврђена добродошлица за богове. Од сада па надаље, сви ће знати како се то ради.